Veličina
„Izdajice“ , dočekuje me glas u hodniku zgrade. „Lopove“ , ispraća me uzvik dok izlazim iz lifta. „Bitango“, lepi se za moje đonove na ulici. „Prodana dušo“, registrujem čulom sluha na pijaci . „Prevarantu“, šapuću mi u banci. „Krivac“, piše na naslovnoj strani novina pored moje slike. Umesto uobičajenog „Šta radiš?“, u službi za zapošljavanje pitaju „Za koga radiš?!“. Poreznike ne interesuje kolika mi je plata, već ko me plaća. Čistačica smatra da se tako prljav obraz ne pere! Iz kanala automehaničar dijagnostikuje da to što moje kočnice rade, ne vodi nužno da umem da se zaustavim. Serviser mog računara pretpostavlja da bi iz njega curelo više nego kod Asanža. „Služba“ ćutanjem govori i previše. Kum se pokajao što me nije zvao u Radovanjski lug da mu nova sekira ne besposli. Žena se poverila komšiji da nedostatak pisanih tragova mog nedela ne znači da sam u pravu kad je zovem Ksantipom. Deca su u hamletovskoj dilemi da li da me se odreknu preko novina ili interneta.
Propadam u zemlju. Hoću da vidim svet iz drugačije perspektive. Spas pronalazim u nekom mestu nedostupnom, nedokučivom. Ono što znamo da postoji, a niko sa sigurnošću ne zna gde je, pruža mi večni mir. U tišini sabiram misli. Osećam lahor svilene tkanine kako mi prelazi preko lica. Svetlost dana obasjava moje lice na tek podignutom spomeniku. U dubokoj crnini svi zajedno prolaze u mimohodu. Ozbiljnih lica sašaptavaju se da ću nedostajati. Javno mnjenje nepodeljeno je u stavu da sam bio jedan od najvećih. Mediji konstatuju da je moj odlazak nenadoknadiv. Trg na kojem se nalazi spomenik nosiće moje ime!
