LABUDOVO JEZERO
Sezona je godišnjih odmora. Gužve su svuda. Svakako najveće na autobuskim i železničkim stanicama. Svi se spremaju na put, da se odmore. Iako ne znam od čega! Ni ove, kao uostalom, i poslednjih desetak godina, posla nije bilo. Išao je na posao samo onaj, koji je imao tu sreću, ali samo forme radi. Da popije kaficu, ispriča neki politički vic, ogovara komšiju, ili od sramote da ga ne vide prijatelji da lenčari. Ili da samo zuri u plafon i gleda da li će nešto masno pasti u tanjir.
Supruga me iznenadi kad reče:
– Ja večeras idem na „Labudovo jezero“!
Nisam imao ništa protiv, iako mi bi malo neprijatno. Ali pomislih: „Neka ide da se malo odmorim od njene kuknjave. A i manje ću imati sudova da perem. I moći ću se posvetiti svom pisanju.“ Ali brinule su me pare. Zato rekoh:
– Nemam ništa protiv, samo ako imaš para.
– Nisu u pitanju velike pare. Samo za kartu.
– Biće za kartu, ali za ostale sitnice – neće. Osim karte, tu je hrana, garderoba, smeštaj…
– Garderobu imam. Za nju ne brini!
– U redu, ali moraš poneti par kupaćih kostima, peškire, suncobran, kreme za sunčanje… A za sve to treba para.
– Na kakve to kupaće kostime misliš?
– Pa na one u kojima ćeš se kupati, ako ne ideš negde na nudističke plaže. A tu ti je još i gumena kapa, naočare, pribor za ronjenje…
– Ali ja ne idem na more!
– Svejedno. Ideš na jezero. A to je skoro isto. Iako, moram priznati da ne znam gde se to Labudovo jezero nalazi.
– Izgleda da je u pitanju nesporazum. Stalno mi pominješ neke kostime, kreme, suncobrane… Ne znam šta ti to znači. Uostalom, i sam znaš da bez tebe ne bih išla nigde. Pogotovo, ne van Beograda. Ti kao da se malo šališ?!
– Taman posla! Ali priznajem da si me iznenadila. Potpuno sam zatečen. Posle toliko godina, prvi put ideš sama…
– Pa hajde sa mnom. Biće mi lakše. I, svakako, biću sigurnija. U prevozu je grozno. Uostalom, i sam znaš…
– Nažalost, ne mogu. Vreme mi je isplanirano. U ustanovi je neka gužva. Ne znam kako će se sve završiti, pa ne bih smeo da napuštam Beograd. Bar ne za neko vreme.
– Pa neću ni ja ići van Beograda.
– Kako nećeš, kad ideš na Labudovo jezero?!
– Ti se, zaista, sa mnom šališ. Ne idem ja na odmor, nego u pozorište, na premijeru baleta „Labudovo jezero“.
– Pa tako reci. Ako me primaš, rado bih ti se pridružio. Ionako nisam išao u pozorište, više se i ne sećam otkad.
– Onda nam treba novac samo za karte i ništa više. Autobuske imamo.
Tako je opet bilo kao nekad. Kao onda kada je Bog pomagao. Bilo je prekrasno. A nije ni skupo. Izgleda da smo u ovoj oskudici, ipak, pronašli sami sebe.
Za vreme odmora, ići ćemo u pozorište, a za more, baš nas zabole… kupaći kostim.
