PREDVODNIK
Svi se slažu u tome da je moj otac veoma sposoban i otmen čovek koji, kako vele, nadasve dobro poznaje život, i muku i bedu, te da zato i ima dobru dušu.
Još pre dvadeset godina postao je milošću nedokučivog službenik No 1 magistrata, bez obzira što su se neki slepci pozivali na principe etike i logike i opomenjujuća iskustva predaka.
Od samog rođenja pratila ga je sreća, što se za njegovu konkurenciju ne bi moglo reći. Priroda mu je snagu duha tapecirala elastičnim mišljenjem i nepresušnom ljubaznošću, te je u jendeku plemenite samopožrtvovanosti i brige spram bližnjem izvrdao svim podmetanjima lajavaca rešenih da ga na čistinu izvuku kako bi nauštrb njega predočili javnosti vlastite potencijale.
Poverenje narodno ne podleže razumu, možda je nadracionalno, i odazivajući se glasu onih koji su za njega glasali moj tata je s principijelnom nepokolebljivošću preuzimao na svoja leđa sve nove terete, ohrabrujući zdrave snage društva i prijatelje prosperiteta da ga kao najumnijeg kojeg imamo (i kakvog majka s ovih prostora možda više nikada roditi neće) podrže u prevazilaženju zastoja što ih glupost i javašluk kukavnih prethodnika za sobom ostaviše, i ceneći kao malo ko sveukupnu mudrost televizijskih gledalaca (jer i na šta bi to ličilo i šta bi bilo kad narod ne bi uvek bio u pravu), svakodnevno im se preko svih raspoloživih sredstava informisanja obraćao pozivima da zajedničkim naporima, složni, radom i samo radom, podrže reforme i izgradnju i krenu ka srećnoj budućnosti, kao doseživom cilju, ma šta o tome mislili marginalni elementi što su iz kuća izbacili televizore i zainatili se da iz budžaka svojih društveno štetnih života izvrgavaju ruglu trijumfalnu ideju napretka i ustrojstvo sistema, smatrajući mi ćaću i one koji su za njega glasali skudoumnim.
Oči su moje videle s kakvom su veličanstvenom provalom oduševljenja, u nerazdruživom jedinstvu s legitimnim predstavnikom svoje volje, na zborno mesto hrlili nosioci fundamentalnih promena, ljubeći mu sliku i barjak, solidarno naumljeni da se jednom zasvagda kurtališu nesloge i plodotvornim idejama patriotizma i s verom u pravdu, koja nam nikad nije manjkala, homogenišu naciju i ostvare naš viševekovni san. I svesni odsutne važnosti trenutka, padasmo sred neprijateljskog okruženja jedni drugima u zagrljaj, i da ne beše stranih sila i šačice pizdi u okolišu bili bismo načisto jedinstveni.
Borbi sa silama neznanja i zaostalosti posvetio je moj roditelj svoj život, u nesebičnoj službi društvenom boljitku, kao i svaki funkcioner što je, i s jasnom svešću o kompetentnosti svojih ideala hodio je našom zemljom kao da mu je u nasleđe data, energično mobilišući zajednicu da u samopregoru istraje još malo, jer svetlije sutra, koje čekamo, eve, e što nije svanulo.
Saradnici, koji su se poduže kod njega zadržali, vele da je čista šteta što takav gorostas živi u ovom vremenu mizernih mogućnosti, i da bi još moćnije potegao da mu delovanje nije ograničeno prekomernom slobodom glasačkog materijala kojem se mora ići niz dlaku (jer teško je svetinu uveriti da njihovi slučajni životi nisu i krajnji cilj poretka i civilizacije) – a zlomislitelji što šušomulje „Doći će mu kraj“ i veruju da će dati bog te da takvog predvodnika nećemo skoro imati, trebali bi da se osvrnu ka prošlosti i istoriji, odakle se lepo može videti kako se dokle god budale na ovom svetu preovlađuju to desiti ne može.
