PROSLAVA
U predvorju se čula glasna muzika. Vrata kafane su se brzo otvarala i još brže zaklapala. U tom trenu bi se samo oblačić dima provukao, a parčence žagora, pomešanog sa preglasnom muzikom, bi se odbilo od mermerom popločanog poda, potom štukaturom ukrašenog plafona i gubilo se u lavirintima nabora teških, damastnih zavesa. Unutra je grupa mužjaka slavila uz masnu hranu, bučnu muziku i obilje pića.
Na bini se stiskao orkestar jednolično odeven. Samo je pevačica nosila užasno vulgarnu haljinu i dignutih ruku se uvijala između dugih, zavijajućih tonova koje je proizvodio orkestar, kao da se provlači kroz tonsku ustalasanost, na radost okupljenog mnoštva.
Konobari su se jedva provlačili između gusto sabijenih stolova. Reka znoja im se slivala niz leđa a graške niz slepoočnice pa preko čela i nosa kapale na tacnu i čaše na njima. Ne nalazivši tome manu, gosti su i dalje naručivali piće. Još, još! Donesi! Uzaludno su gasili žeđ i pokušavali da se ohlade jer je toplota ponovo nadirala sa svih strana i tražila još tečnosti. Ukrasne sveće su se odavno istopile i parafin se razlio po podu kojim su se prisutni nevešto kretali pridržavajući se za sve za šta se može uhvatiti. Cigarete su se spontano palile od silne toplote pred vedrim licima publike. Uskoro je posao konobara postao uzaludan jer je tečnost iz čaša isparavala na putu od šanka do pripitih gostiju. Oni su se vedro smejali tome i skidali košulje dok se znoj curkom slivao niz njihova tela. Salate su venule pred očima a meso zagrevalo i sušilo tako da ga više niko nije jeo. Na nos se više nije moglo disati jer su nozdrve zbog prevelike topline i zasićenosti dimom pekle pri svakom udahu. Zato su sa teškoćom uspevali da usisavaju vreo vazduh kroz zube, ne bi li ga barem malo ohladili i ovlažili. Sve osim muzike je nekako venulo, sušilo se i nestajalo. Muzičari su odavno otišli videvši na šta će sve da izađe i jedino ostavili pevačicu koja je nesmanjenom žestinom uvijala telo provlačeći se kroz duge, zavijajuće tonove koje je sada proizvodila matrica.
Njena gola leđa, dubok dekolte i plitka suknjica su joj omogućavale brže hlađenje u uslovima elementarne nepogode koja je zadesila kafanu. Publika je nastavljala i dalje da se pali, pa su poneke obrve ili brkovi nestajali u iznenadnom plamenu koji bi pogorelci pokušavali rukama da ugase. Umesto njih je ostajao miris spaljene kose, crvenilo i trag razmazane gareži po licu.
Vatra pevačicine taštine je dohvatila i zavese, ali su vatrogasci delovali pravovremeno i šmrkovima ih ugasili, dok je policija rasterivala veseli skup koji je pretio da prenese vatru na ostatak zgrade, a onda ko zna…
Pod pritiskom organa reda zapaljeni i osmuđeni slavljenici se raziđoše kućama. Euforija nestade. Nihovi pojedinačni plamenovi utrnuše a dim se raziđe. Poslednje ostatke pepela stresoše sa odela pre no što uđoše u domove. Oni su jedino zajedno opasni kada su na jednom mestu, daleko od radoznalih očiju članova familije.
Dejan Tofčević
