PISANJE
Zavrnuo je rukave nove košulje do lakata. Seo za sto i zgrabio svesku debelih kožnih korica. Zašiljio je olovku i nežno povukao nekoliko nemirnih linija da mu se grafitni vrh ne bi slomio. Zatim je navalio jako, onako muški.
Orao je svoje misli i ideje po kumulusnoj belini papira. Nemirnom rukom sejao metafore a pred očima su mu rađale slike. One su ubrzavale i njihovo smenjivanje pred očima je bilo sve brže do jednog trenutka kada se prelazi među njima nisu više primećivali i priča bi potekla. Slike je bojio rečima, pa su i misli bivale šarene, često okupane nebom i provetrene kao ptice. Ljudi bi dobijali čovečije obličje tek kada bi postajali nešto drugo , jer su kao prvo bili svi neinteresantni ili čak dosadni. Kao treće su se pojavljivali na neverovatnim mestima i situacijama.
Pisanje mu nije išlo lako. Često je precrtavao napisano, umetao reči i rečenice sitnim slovima u prored, ponekad na marginu. Pa je sve to ponovo brisao, i opet prepravljao i dorađivao čvrsto stiskajući grafitnu olovku među palcem, kažiprstom i srednjakom. U stvaralačkom žaru nije ni primetio da stiska olovku više nego što je potrebno, pa su krute ivice šestougaone pisaljke stvorile udubljenja na jagodici kažiprsta i boku srednjaka. Tek neugodno peckanje je osvestilo šta se dešava sa prstima desne ruke. Ubrzo su se na tim mestima uzdizali vulkani ispunjeni slanom lavom koja bi eruptirala tek kada se pokožica istanji i osuši. Da ne bi povređivao crvene sjajne krugove žuljevitih prstiju navukao je bele, pamučne rukavice preostale iz vremena kada se nešto moglo raditi i u njima.
Priče su mu padale u krilo kao prezrele voćke. Neke tog trenutka jestive a druge natrule ili samo upotrebljive za rakiju. Rukavice su mu smetale da ostavi svoj otisak, pa ih je skidao i ponovo povređivao rane na žuljivim prstima. Iz njih bi netom rađale zrele i sočne priče, jer dobra satira mora da boli.
Dejan Tofčević
