Draga S,
Prilikom dogovaranja o ovim pismima, pričale smo o tome da ovo bude anonimno. Možda me nisi odmah razumela zašto sam to zahtevala i zato bih ti u prvom obrazložila. Brinu me očekivanja, jer kad bi se znalo da je ovo dopisivanje jedne književnice i jedne filološkinje, mislim da bi se nivo očekivanja popeo na onaj – one su rođene sa tim. Pišem filološkinje, nisam feminiskinja, ali nekako u tome kao da se vidi sav trud uložen za dobijanje diplome, žena koja se potrudila da dođe do diplome (mukotrpnim radom), a žena filolog – zvuči tako obično, slažeš li se sa ovim ili je to samo u mom zanosu? Kažem zanosu, jer danas mi se desila jedna situacija, naime kupila sam novi sat. Ne, nije to situacija, nego u zidu nisam imala nijedan ekser, zapravo nisam ni imala eksere u stanu. Otišla sam u radnju, radnica me je tako gledala da sam ubedila sebe da joj se moram opravdati, znate kupila sam novi sat… da živim sama… i da biće ovo prvi ekser koji ću u životu zakucati… i htela sam da joj odgovorim na još neki od tih u najmanju ruku sažaljivih pogleda, ali sam iskulirala (e, zamisli, šta bi tek bilo da sam joj rekla da ću koristiti čekić za meso za ukucavanje). Na putu kući ubedila sam sebe kako je sve ok, uspeću ja to, i to sa čekićem za meso. I uspela sam. Malo posle ekser je ispao, i sat je pao. Zbog tako male stvari, sažaljevala sam samu sebe. Devojko, ne mogu samostalne žene da rade baš sve stvari dobro. Nekako mi danas nije bilo ok što sam sama. (Jer inače postoje dani kad sam ok sa tim i oni što ubijaju). Ok, pozvala sam brata, zakucao je ekser, sat je stajao, ali nakon nekoliko sati opet je pao. Nije do eksera, nego do zida. Ili je zid u redu, ali se to stalno događa zbog eksera. Neka žene zidovi, muškarci ekseri budu tema našeg sledećeg dopisivanja, otišla sam daleko od teme o kojoj sam htela pisati. Ali to je taj zanos.
Očekivanja. Očekivaće se puno. Uvek se očekuje, prvo opravdavaš tuđa, a onda i svoja. Meni je teže sa svojim. Očekivaće da plaču, smeju se, uz ova pisam, ali nam neće dati priznanje. Znaš kakvi su ljudi, ako valja – ne valja, ako ne valja opet ne valja. Ko će im ugoditi. Svakako ne nas dve. Ali ‘ajde bar da probamo da udovoljima sopstvenim očekivanjima.
Pozdrav, M.
Draga M,
Prvo ti moram reći, po već ko zna koji put, koliko sam oduševljena ovim tvojim predlogom o prepisci koju ćemo voditi na neodređeno vreme (nadam se što duže). Stvarno nemam nameru da ispunjavam bilo kakva očekivanja. Ni tuđa, ni svoja.
Znaš, imam jednu jako dobru drugaricu iz muzičke sa kojom već mesecima preko mejla razmenjujem po jedan „hit dana“. Svakog dana šaljemo po jednu pesmu, pažljivo biranu, kako bismo jedna drugoj obežlezile dan. Tako sam se jutros obradovala razbuđivanju uz Gypsi Kings-e. Volim te neke male rituale sa dragim ljudima. Tako se već radujem ovoj našoj, za sada, maloj tajni. Znaš da volim naša sastajanja, razgovore, one dubokoumne, ali i trivijalne, te mislim da će ovo naše, barem što se mene tiče, biti jedna terapeutska prepiska sa sopstvenom dušom. Toliko te smatram bliskom.
Iznova čitam tvoje pismo i vidim da te očekivanja ipak pomalo brinu, kao i momenat žena, filološkinja. Ne znam, nekako sam odavno izgubila želju za dokazivanjem u smislu da se borim i ubeđujem s drugima što se takvih stvari tiče. Čak sam prigrlila još više tu svoju žensku stranu i počela pomalo podmuklo da je koristim, kako bih se probila u ovom i dalje vrlo muškom svetu, koristeći šarm i fasadu nežne i bespomoćne, ali nikako intelegtalno ograničene osobe. Čak smatram to vrlo inteligentnim s moje strane. Ne znam da li ćes me osuditi zbog ovoga, ali mi je dosta više borbe sa vetrenjačama. Želim da uživam i iskoristim to što jesam na najpovoljniji mogući način za sebe. Kao što si i sama rekla, svetu se ne može ugoditi.
Vraćam se na deo o satu, zidu i ekseru… I ja sam nedavno imala jednu situaciju. U svom odnosu sa dečkom s kojim se trenutno viđam, mislim da je on postao zid, a ja ekser. Šta se sa mnom desilo ne znam, ali jedini zid sa kojim bih se potencijalno mogla poistovetiti bi mogao biti onaj neprobojni, u koji bi bilo koji ekser ili metak, prilikom zakucavanja samo mogao pasti na zemlju i tu ostati. Ponekad se uplašim same sebe i pomislim kako sam postala toliko frigidna da će situacija u kojoj me dečko naziva besosećajnom, postati trajna. Toga se mnogo bojim, jer ja sam volela da osećam. I dalje to volim. Možda sam samo malo emotivno otupela od tolikih udaraca i zakucavanja. Šta ti misliš? Sećam se da si mi rekla da ja nikome nikada nisam ništa loše uradila da bi mi se tako nešto vratilo… Ne bih volela da ja sada postanem ta koja će da vraća. Ne volim da budem ta osoba, ne volim da budem ekser.
Neću više da te gnjavim ovom dubiozom, teškom, ali nažalost uvek aktuelnom temom. Piši mi nešto lepo. Volela bih da ti odgovorim nečim još lepšim.
Do skoro,
Tvoja S.
P.S. Nadam se bez obzira na padove, divni sat i dalje prati otkucaje srca svoje neprikosnovene vlasnice.
