Sasvim (s)lično: U dobro verujem- dobro mi veruje

„Dobro se dobrim vraća“. Do sad nisam naišla na tajno omraženiju izreku od ove. Zašto tajno omražena? Rekla bih da niko u suštini i ne veruje u tu izreku. Svi je nekako izbegavaju. Izbegavaju do onog trena kad im se zaista vrati neko dobro. I tek tad mogu da se čuju ove reči kako olako preleću preko usana čoveka. I to uvek uz publiku. Ne verujem da bi to neko rekao onako iskreno i samo za sebe. Stvar je u tome što čovek traži publiku za svoja dobročinstva. A da li to onda možemo tako da nazovemo? Zaista, sve je u nekom dokazivanju, nadmetanju, pokazivanju. Često čujemo da je život borba i da kroz njega bolje idu i dalje stižu oni koji se laktaju. Svako juri svoje parče hleba i vrlo retko će nekom drugom prepustiti svoj deo. Ipak, ako neko otkine mrvicu svog parčeta i pruži je nekom ko nema, on će da razglasi da je učinio dobro. I verovaće mu. Jer, videli su. A nisu videli kad je ovaj sa tom istom mrvicom nekadašnje svoje celo parče i više od toga pružio drugom. Zato što je hteo i zato što je verovao u dobro. Nisu videli. Nisu čuli.  Vratilo mu se, zar ne? Nije baš. Ali nije još. Taj čovek sa mrvicom će možda ceo svoj život proživeti neopaženo, bez hvale i časti. Međutim biće zadovoljan, jer mu srce ne žudi za dokazivanjem, jer nema pritisak, jer se ne nadmeće. Takvom čoveku dobro će se vratiti onim što je za njega dobro. Vratiće se, jer dobro se uvek vraća tamo odakle je mirno otplovilo.

Dobročinstvo nema zadatak da uzdigne onog ko ga pruža, već da pomogne, uzdigne, dotakne onog kome se pruža. Dobrota nas neće učiniti popularnim i važnim. Dobrota će nas osloboditi na način na koji ništa drugo ne može. Ona će nam dati unutrašnji mir. I ako je ne posmatramo kao nešto što nužno mora da se vrati, ona će se uvek dobrovoljno vratiti. To je neko nepisano pravilo. I nemoguće je na silu i planski činiti dobra dela. I nikada nećemo biti zadovoljni, ako govorimo da nam nije važno ako se dobro ne vrati, dok u stvari mislimo suprotno. Čovek to ne postiže zato što to negde pročita ili mu neko kaže. Čovek se tako odgoji ili čak sam svojim nekim iskustvom izgradi takav stav. Samo nesebičnost može da ide u prilog dobroti i obrnuto. I to nikako ne znači da se treba nipodništavati i uvek stavljati u drugi plan ili ići linijom manjeg otpora. To ne znači da se ne treba boriti za sebe i svoje mesto pod suncem. Jednostavno, to znači da treba biti otvoren prvo prema sebi, otkriti sebe i poznavati sebe nezavisno od drugih ljudi. Potom poznavati svoje granice, a tek onda, na posletku znati kako sa drugima. Ne može sve ići. Uvek će postojati ljudi koji će zaustavljati tebe, mene, naše ideje. Ali uvek će se naći neko ko će biti poput vetra. I zato je dobro znati kako sa drugima, jer samo ako znamo u kom smeru krenuti prema nekome ili nečemu, dobićemo vetar u leđa.

Suština je da se dobro ne može naučiti i to nikad nije moranje. Dobro je u nama, može se pružati i primati. Dobro uvek funkcioniše u dva smera, ali ne sasvim. Ipak da bi pružili dobro, ne treba ga očekivati od nekoga za uzvrat ili čekati pre nego što se da, to nije stvar, to je stav. Da bi pružili dobro, moramo biti to dobro. Dobro prema sebi, dobro prema svima.