Ostaće negde zapisano. Pročitaće jednom neko i možda će se poistovetiti. Bilo sa pričama, bilo sa likovima ili jednostavno emocijom koja ih prožima. Uvek mislim o tome, pre nego nešto pročitam ili zapišem. Bitno je da shvatiš, ja sam ista kao i ti što čitaš. Živim, radim, učim, verujem, volim. Imam snove i nadam se. Ostajem razočarana, ali i sastajem se sa srećom. Nemam ništa i imam sve. Nekim danima prosto ne želim da se suočim sa stvarnošću i žalim što sam ustala. Dok već sledećeg želim da se zahvalim svima i da grlim neznance na ulici. Haotična i labilna osoba ili prosto samo čovek? Ali postavimo to ovako: Ako bi nam svaki dan bio blizu savršenstvu, presvučen u svilu i obavijen bezgraničnom ljubavlju, kako bi umeli da cenimo svaku od tih stvari? Kako bi uopšte znali šta je savršenstvo i da li bi zaista posezali za njim? Da li bi razumeli šta znači ceniti? Da li bi nam stvarno bile poznate reči kao što su ljubav, zahvalnost i sreća? Ako je tvoj odgovor „Da“, imam samo jedno pitanje, Kako? Kako biti zahvalan na nečemu što nam je konstantno i uvek pristupačno? Verujem da su nam potrebni teški dani pa čak i godine. Teška vremena. Naša patnja u teškim momentima je žrtva koju prinosimo prirodnom balansu naših života. Balans je sve. To znači biti potpun. To znači život.
Moje mišljenje može da bude tačno, ali to nikako i ne mora. Ono je za moju dušu dovoljno. Možda je to samo moja uteha da preživim po neku tugu. A možda je savet, jer jedino što više volim od samopomoći jeste pomoć koju pružim nekom drugom. A možda i samo možda ima tu malo istine za mnogo ozbiljnije „igrače“ od mene. Jer ja sam ista kao i ti što čitaš.
