Postoje događaji kojima se ne ponosim. Zastanem u trenutku neke sreće koja je na izmaku i setim se kako sam ne tako davno baš pogrešila. I zašto onda sad kad ostajem sama da tugujem? Svesna sam da nas ta čudna usamljenost uvek pronađe. Mi bežimo od nje i onda kad smo sami, ali i kad smo sa nekim. Mislim da je teže u ovom drugom slučaju. Beg od usamljenosti je poput narkotika, moraš to da uradiš, prosto te vuče jer znaš da ćeš da patiš u toj usamljenosti. Nisam usamljena. To je samo prolazna faza. A ova predhodna rečenica je ta koju će reći svako ko je usamljen.
Postoje ljudi koji mi nedostaju. Ludo nedostaju. Pitala sam se nekada kako bih ikada mogla da živim bez njih? Ipak, naučila sam. Nije to ništa komplikovano. Život te navede da shvatiš, uporno te udaljava od svih do kojih ti je stalo dok ti ne postane nekako svejedno, dok ne prestaneš da se nadaš i očekuješ. To je sve. Ponekad okrenem broj osobe koja je bila deo mog života. I posle toliko godina zajedništva, sad sa ove druge strane slušalice se čuje samo muk i po neko pitanje tipa „Kako si?“ ili „Pa šta još ima novo?“ A odgovore svi znamo i toliko su kratki koliko su u stvari nama drugački. Uvek skraćujemo priču preko telefona uz obećanje da ćemo se videti uskoro. Obećanje je naravno lažno. Nedostajanje je stvarno, ali svi mi živimo sa ponekim malim ili užasno velikim nedostajanjem.
Postoje i oni koji su tu. Delimo trenutne živote sa njima, slične sreće ili nesreće nas zbliže i spoje. To je onaj osećaj kad pomisliš da više nikad nekome nećeš verovati ili da se ni sa kim više nećeš tako zbližiti, ali život te opet navede da shvatiš i da naučiš da odbacuješ svoja ubeđenja. Za svaku osobu koja ode iz tvog života, ostaje mesto ili dva za neku da uđe u njega. To mesto se kad-tad popuni. U životu je kao i u autobusu, neko će da siđe na sledećoj stanici, i možda niko ne uđe, ali autobus staje na svakoj stanici, a svaka stanica ima putnike, one koji čekaju, one koji ulaze
Postoji porodica ili bar oni koji su nam kao porodica. Oni nisu samo deo naših života, oni jesu naš život. Tu se nalazi sva ona ljubav koju dajemo, sva sreća kojom zračimo. Tu je snaga i spas. Tu je utočište za naše slabosti, tu je mesto za svaki oporavak, tu je dom.
Postoje putovanja koja nas čekaju. Važno je prepoznati priliku. Uzeti kartu, rezervisati svoje mesto za sledeći let. Uvek treba poći, ako osećamo želju. Uvek se možemo vratiti, ali samo jednom možemo otići.
Postoji život i on je sad.
