Sasvim (s)lično: Gde je iskrenost?

Postoji li komplikovaniji odnos od onog najjednostavnijeg? Naravno mislim na ljubav. I naravno, u ovo vreme, kako kažu, izgubljene su prave vrednosti i ono što nazivamo ljubavlju u teoriji možda jeste, ali u praksi svakako nije. Ne znam kako to i da li još neko primećuje fenomen koji je zarazio sve prostore? Ljudi su zajedno, dugo, ali kad okrenu glavu na drugu stranu srećno lice se pretvara u tužnu grimasu. Uvek neko drugi obuzme misli te srećne žene ili srećnog čoveka. I nije to fenomen samo u dugim brakovima kod srednjovečnih ljudi, to obuzima i veoma mlade ljude koji u stvari nisu dužni da ostaju kraj partnera koga ne vole. A ipak ostanu. I ne prestaju da se nadaju nekom koga ne mogu da imaju ili ga imaju u kasnim satima i na tajnim mestima. I ko tu greši? Valjda je lakše grešiti u dvoje. Kajanje ostavlja manji bol kad znamo da se još neko kaje zbog iste stvari u kojoj je saučesnik.

Sve to se dešava zato što ljudi već pri prvom kontaktu ili susretu nose teške maske. Neiskrenost, strah od povređivanja, to prokleto hladno srce koje ispod leda bukti i čeka momenat kad će sve da razgori. I onda prođu godine kraj nekog ko te ne poznaje, a misli da te zna i kad se sve to odjednom preokrene, ljudi izgovaraju onu poznatu rečenicu da nekog ne možeš upoznati i da živiš sa tom osobom godinama. Neiskrenost ponovo. Niko nije zaslužio da bude samo uteha ili zabava da ti vreme prođe. Niko ne sme da nosi taj teret neuzvraćenih osećanja i ljubavi. Ako to svesno nekom činiš, znaj da ćeš biti prva osoba koju to sleduje i to od one koju neizmerno želiš. To nije ništa novo, to je pravilo univerzuma. Zar ne bi bilo lepše davati sve i pri tom ne lažno i ne onima koji to ne zaslužuju. Kad bi to svako činio verovatno bi se izbalansirao taj broj lažnih i pravih ljubavi i po pravilu pobedila bi prava ljubav. Naravno ostali bi mnogi koji pate, međutim ne bi dugo patili, jer voleti dugo i iskreno, pa biti ostavljen uvek nailazi na pravi raj posle svega. Iskreno verujem u to, jer postoje ljudi koji su to doživeli. Ali niko ne priča o tome. Strah je i dalje vodič. To samo hrabrost može da promeni.

Budimo hrabri čak i onda kad drhtimo od straha, jer sve se može promeniti u momentu. Volimo iskreno, bez laži, pa čak i ako ljubav neko ne uzvraća, jer otvoriće se sasvim druga vrata sreće, na drugom mestu, a nismo ih videli pre.