Autor intervjua: Valentina Novković
Ti si rok muzičar, frontmen benda „Razočarenje“, ratni veteran, autor koji kroz stihove provlači aktivizam, povod za razgovor je nedavno održana promocija tvoje knjige priča „Sa dna kace“ u Niškom kulturnom centru, o knjizi su nadahnuto govorili profesor jugoslovenske književnosti i pesnik, Vlasta Cenić i urednik tribinskog programa, Velibor Petković, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu. Po čemu ćeš pamtiti predstavljanje tvog proznog prvenca?
Jedan zaista nesvakidašnji ambijent, od gostiju koji su čista srca govorili i podvlačili pojedine delove iz zbirke, preko moderatorke koja je podvlačila suštinu citiranog gađajući i sam detalj. Pedantno rađena priprema Tribine i rezultat koji se podrazumeva. Interakcija sa publikom koja zaokružuje priču.
Šta se sve može zahvatiti sa dna kace? Postavlja li čovečanstvo sebi samo one zadatke koje može rešiti ili su stvari odavno izmakle kontroli?
Talog, uglavnom. Kao proizvod vremena i truda koji je neko uložio gradeći novog čoveka. Ali i oči koje sa dna obasjavaju put ka gore. Puno je onih koji se greškom na dnu nađu. Dno ume da katapultira. Interesantno, odozdo lošije sagledavaš panoramu, ali, ako postoji potencijal, možeš se osloniti na osećaj. Globalno, okolnosti su daleko lošije nego u vremenu od pre nekoliko decenija. Od Velikog rata do dubokog gliba i lepljivig blata, za nešto više od 100 godina.
Nemali broj srpskih realističara i satiričara je kritikovao stanje u društvu, ko od njih ti je po senzibilitetu najbliži? Koje knjige, autori su oblikovali tvoj stvaralački svet?
Nekako uvek podvlačim naše satiričare, Domanovića, Steriju, Petra Kočića, Nušića. Ova podneblja su dala sjajne književnike koje je vreme potvrdilo. Nekako mi Crnjanski i Andrić suštinski i stilski deluju inspirativno, ali Dragoslav Mihailović sa svojom „Kad su cvetale tikve“, koja je po meni crni talas, kao da je ispala iz pera Živojina Pavlovića koga izuzetno volim. Ako nastavim dalje, mogao bih podvući i Borisava Stankovića, Dušana Radovića. Ako bih probio granice, tu su Fjodor M. Dostojevski, Gogolj i Turgenjev, V. Majakovski. Ali i Niče, Herman Hese, doktor Rajh, Orvel i još puno toga. Peter Handke. Znam da ću u trapavosti svojoj ponekog od značajnih i preskočiti. Uvek su me inspirisali veliki ljudi, koji bi stavom i činjenjem ugrožavali i lične živote braneći istinu i malog čoveka pregaženog nekakvom čizmom interesa, u ratu ali i posle oružanih sukoba.
Ima li pisana reč snagu da podstakne na promene u digitalizovanom vremenu?
Verujem da ima, ali i sve manje nade… inače ne bih pisao.
„Mali“ čovek je česta tema u književnosti, Gogolj je u pripoveci „Šinjel“ na plastičan način opisao kako nerazumevanje, neosetljivost i nečinjenje nadležnih državnih organa mogu uništiti „malog“ čoveka. Iako je ova pripovetka nastala davno, asocijacije na našu svakodnevicu su, nažalost, brojne. Postoji li način da „mali čovek“ postane vidljiv?
Dokaz da je Nikolaj Gogolj još uvek živ. Jedini način da mali čovek u masi nevidljivih bude primećen, da ne ostane kontura kakvu vladari priželjkuju je da živi po meri čoveka. Rizik i dar, istovremeno.
Koliko dugo su nastajale priče iz ove knjige „Sa dna kace“?
Brzo, nervozno pišem, potom sve recikliram u finiširanu celinu. Prilično brzo. Čini mi se da sam prvi esej, „Reč dve o geniju“ pisao 2020. godine. Ali i priče „Majstorsko pismo“, „Iz prve ruke“. Pala mi je na pamet opservacija onoga što se u ratnim sukobima moglo videti, pa sam pišući novelu „Veteran“ sve skupa uklapao za isti kalup. Dok sam radio pripreme za štampu, paralelno sam pisao i rukopise „Liza, Dženi & Sem“.
U posveti si, između ostalog, napisao: „Posveta svima onima koji su pali braneći svoje, ostavljajući slobodu kao glavni ideal.“ Kao učesnik rata i ratni veteran imao si prilike da spoznaš sve nedaće koje on sa sobom nosi. Remark je ideju za roman „Na Zapadu ništa novo“ dobio je je bio veteran Prvog svetskog rata i kako je to i sam rekao, hteo je da kaže nešto o „generaciji uništenoj ratom, čak iako je izbegla granate“. Sadržaj knjige su jako dobro razumele deke, bake, majke i očevi, a nažalost, i neke potonje generacije koje su imale iskustvo ratova. “Mir je doba u koje sinovi sahranjuju očeve, rat je doba u koje očevi sahranjuju sinove, napisao je Herodot. Najduža priča u knjizi je pripovetka „Veteran“ u kojoj se opisuju traume na ratištima u Hrvatskoj, Srbiji, na Kosovu. Da li će čovečanstvo ikada spoznati surovost ratova u kojima postoje samo žrtve? Može li narod „pozlatiti“ traume i gubitke zavijenih u crno nakon završetka igara moćnika?
Nažalost, neće. Surove ratove je proizveo surovi čovek a počinioci stravičnih zločina su surovi pojedinci. Mržnja kao glavni derivat koji pokreće ljude odlučne da za svu svoju nesreću kazne onoga na koga se prstom pokazuje. Nacija, boja kože, pripadnost nekoj grupaciji ili klubu su samo opravdanja za počinjeno. Da, Sve će to narod pozlatiti ima smisla, ali samo ako gledamo na to kroz cinizam, sarkazam.
„Možda me ipak okolnosti oblikuju za neki novi, građanski, klasni front.Možda baš tebe probudi jutro nadolazećih godina, dodeli ti teret, ulogu koja obavezuje, podrazumeva život po meri čoveka,“ reklo bi se da nada, ipak, postoji. Kako se izboriti za život po meri čoveka?
Radom, tolerancijom, davanjem a ne prohtevima nebitnim. Dok patimo i dajemo više od sebe, i Bog nas voli. Ovo možemo dvosmerno čitati, u oba slučaja ima smisla. Verujem da je gomila poput zatočenika, robuje navikama koje su puki okvih hedonizmu i modernim načinima razmišljanja.
