Čovek umire kao pusto drvo,
Vetromašina šiba sa svih strana,
Koža je kora s bezbroj grubih rana,
I kosa spadne kao lišće prvo!
Grlo postane napeto i suvo,
Pogled poprimi crnilo katrana,
Čovek i drvo; ista im je mana,
Vremenski fijuk oboje oduvo…
Slomljeno drvo u humus završi,
Glava se vešto u prašak preruši…
A zatim sudba slična im je dovek,
U očnoj špilji nastane se mravi,
Drvo postane hrana svežoj travi,
Prolazno sve je – pa i Božji Čovek!
Kragujevac, 09. april 2019.