I
Tog dana je jeza škripala niz kosti,
od straha i stresa, bola, poniženja.
Život se sa smrću uz krvcu premosti,
a žrtava svetost ni danas ne jenja!
Šegrti i đaci, čistači obuće,
rastrzane duše bdiju ispred groba.
Iz njihovih glava proniklo je pruće,
bilo je to slepo, zlosvirepo doba!
Кrv je mlazom žustrim kapala po travi,
iz dečačkih srca, pluća i stomaka.
Tako Vermaht narod zlobno obezglavi,
oči mrtvih đaka blešte usred raka.
Čuli su se krici, pucnjava i vriska,
učiteljska ruka dečju krhku stiska!
II
Iz očiju mekih curile su suze,
moliše za život pogledi detinji.
Natopljene krvlju pocepane bluze,
razorena mladost posta ravna trinji!
Кasnije kroz tamu još se jezno čulo,
škrgutno plakanje, naricanje majki.
Niz poljanu mrtvu opelo rasulo –
svaka humka posta izvor večnih sjajki!
Ptice, psi i mravi spoznavši teskobu,
oko Šumarica kretali se nisu. . .
Još uvek odjekne pištanje u grobu,
smrt vilice smlavi u krvavom brisu.
Grobnica ledena krvlju gustom klija,
a deci iz čela noću baklja sija!
