Umoran sam od reči i vriske,
Od vozova, satova, sistema…
Staze uske i okuke skliske,
A u gradu ni skloništa nema,
Od čemera, nevera, teskobe,
Od sopstvene unutrašnje huke,
Ako oči oluje orobe,
Samo Tvoje ozlaćene ruke,
Mogu da mi uliju nadanja,
I razbiju srčana stradanja…
Jer dodiri isceljuju vešto,
Ko i čežnje tople i pitome,
A kada me nesanice slome,
Poljubi me i reci tek nešto!
