Greješ hladnu tminu u dubini duše
I oveseljavaš ustreptale ljude,
Pred tobom se sneni i umorni bude,
A od strasti usne ovatrene suše!
Na obraze kaneš poput zlatotiska,
I ostavljaš trajne tragove po licu,
Izazivaš čežnju, želju, nesanicu…
Nežan kao krhka mlade breze liska!
Lepršav i lagan, po noći zanesen,
Život oživljavaš – srca vekovečiš,
Skrhanog čoveka eliksirom lečiš,
I kada zavlada kišna, setna jesen,
Tek jedan tvoj dodir ulije svežinu
U tmurno beznađe i nemiri minu!
