NAD GROBOM
Senima dr Dejana Petrovića Račanca
Nad pepelnim grobom pauk mrežu plete,
Novembar je, kiša, stud vetrine svuda.
Odlazimo tiho, neznano gde-kuda (…)?
Svaku stopu prašak zemaljski zamete!
Niz humku ti lišće, ne vene svo cveće,
Račanski se dani levkom strave sliše ,
Surovost vremena obraze izbriše,
Al’ večnosti vatre žiže konac sveće!
Crni meremer bdije, Svet probija pruće,
Smrt je tek bezmerje – život utrnuće.
Nebosferom dušom krilovitom sijaš –
A to što si pospan trenutna je varka,
Besmrtan si druže, ne deo ugarka,
Iz pehara Božjeg eliksir ispijaš!
Rača, 29.11.2015.
ODLAZAK PRIJATELjA
Dejanu Ž. Petroviću
Sad su nekako noći gnusnije i još crnje…
Kaži mi vrli druže, šta te čekalo tamo?
Iza granice živih, da l’ smrt vileni samo,
raste bosiok, smilje, il’ bode glog i trnje?
Neka, otćuti večnost, nad tobom cva maslačak,
Zla vest o hitroj smrti stigla me u Parizu.
Sad me aveti gone i sećanja um grizu,
Bar tvoju snenu glavu obasja rajski zračak!
Smrskao ti je čelo zub zlokobnosti hude,
I kičmeni se živac treskom uz krik otkinu,
A bičevi uz fijuk crne konje ošinu,
Što posred neba jezde, gde duši smiraj bude.
Lebdiš na horizontu… Magla se spušta gusta…
Mašeš, dozivaš. Neka… Odmori hladna usta!
Pariz, 01.07.2014.
SREO SAM MRTVOG PRIJATELjA
Dejanu Ž. Petroviću
Imam osećaj nekad, kako mi stope pratiš,
da beličasta duša kraj mene lako pluta,
i misli mi u trenu svom setom obrlatiš,
pa tupii strah i bezdan iznutra me proguta!
Danas sam te susreo uz klupu na peronu
pariskoga metroa, hladnog i čudno bledog,
i nasmejao si se, u zvonko-tankom tonu,
kraj prosjaka što spava, izmoždenog i sedog!
Viđam te tako često – izroniš iz tišine,
zablistaš sjajnovito i iščezneš kroz trepet,
a potom tvoje duše još dugo čujem lepet…
Dok zadnji zvuk malaksa i nebom se raspline.
U obnoć kada snovi ko mesečar vilene,
nebo postane mutno od guste krvne pene!
Pariz, 10.07.2014.
