VELELEPNA MISAONOST POETSKE DUŠE
/Saša Mićković o knjizi Željka Sulavera/
Vibrantnim poetskim tonovima Željko Sulaver opliće stihozbirku „Srećokopi“ i raznovrsnim, krasnodarnim tehnikama ispisivanja katrensko-tercinskih košuljica, uspeva da podjedanko dobro, bez obzira da li je u pitanju katrenska pesma, sonet ili desetarac, ispeva svežim poetskim glasom i refleksijom reči ovu zbirku, koja mi je još na prvo čitanje utisnula u um osećaje privrženosti istinskim lirokaznim melodijama. Često kažem da je LEPOTA jedina važeća merna jedinica za uspešnost nečije poezije. U ovoj knjizi Sulaver je lepotu utkao u skoro svaku pesmu, a naravno da će od ukusa čitalaca zavisiti koje će se pesme izdvojiti iz spleta i postati Željkovo himnozvučje. Naročito me raduje, čak oduševljava to što pesnik u knjizi ima višebrojne sonete, a znajući da je sonet najzahtevnija poetska igrarija i tehnika, to mi onda potvrđuje početnu misao da ovaj Čovek – pesmovezac, zaista ima dar koji je očigledan, jer poezijom miluje papir, a kada zatreba i zareže ga jakim misaonim spregama i intonacijama!
U prvom ciklusu „Poetika“ pesmokovnik uglavnom dvanaesteračkim simetričnim stihom, naštimovanim tako da prija ušima, peva dučićevsko-šantićevskim miloglasom:
Plešu u koloni postrojene žiže
ne osećam straha nit me zebnja stišće,
s razlogom se trudim da priđem što bliže
rasturajuć mokro, opanulo lišće.
(Iz pesme „Đačko jesenje jutro“)
…………………………………………………………………………
Ovi stihovi kao i cela pesma, pisani su tako da se od početka do kraja, pred očima nižu slike i senke, prisutan je huk vetra, dok s uličnih lampi žmirka žuti plamen, a na crkvici zvono udara u magli… Pa se čini kao da je pesnik zaista u tom trenu prisutan dešavanjima, jer verno i znalački opisuje svet oko sebe, emociju i tok radnje. Samo osećajni i dovoljno spretni pisci mogu sačiniti oslikanu poeziju, koja rađa siluete i oživljava ljude, predmete i događaje. Oslikanu poeziju – imažinizam (lat. imago – slika) Željko upotrebljava veoma raskošno i zato mu je poezija jezgrovita, slikovita i jasna. Kroz pesnika se reflektuje u ovom ciklusu čežnja za ruralom, za rodnom grudom, ali takođe i rodoljubive niti su prepletene kroz iskaz. U sonetu „Srblje moje“ Željko pokazuje još jednu sopstvenu veličinu – sonet mu je blizak i odan!
Mudrosti je malo, vlastožedne duše
kratkovidom rukom ko prah razasuše
da budemo jedno ista verovanja,
svak na svoju stranu postajemo strani
čudimo se soli na sopstvenoj rani
dok još srblje moje snom raspetim sanja.
…………………………………………………………………………
U ove dve tercine zgrušala se veština i tehnika, ali je posebno značajno to što pesnik vlada i kovanicama, složenicama i dvoznačnim rečima, koje se u poeziji sve ređe nalaze. Bitno je da su Željkovi soneti dubokoskladni, cezuru pravilno koristi na sredini (šesterac stiha), a unutrašnja uređenost soneta (uvod, zaplet, kulminacija, rasplet i poentiranje), pravilno je utisnuta kroz svih četrnaest stihova ove kraljevske forme. U sonetima „Praštanje“ i „Odbrana“ sve sonetne zakonitosti su takođe održive, rimovani sistem je pravilan i pevljiv, ali Sulaver u ovom ciklusu ima i pesme koje je raspevao u preko deset katrena. Pesma „Sveštenik“ je uobličena čak u trinaest katrena. Dešava se često pesnicima da rasplinjujući sopstvene misli, idejnu potku za pesmu preusmere i izgube početnu snagu pevanja. Međutim, ovde srećom ni to nije slučaj. U svim pesmama koje su obimne, pesnik uspeva da održi koncentraciju, pažnju, nema tonskih padova, niti značajnih odstupanja i „škripanja“ na melodijsko-ritmičnom polju. Sve ovo potvrđuje da je Željko željan jakog i tačnog pevanja i da je falširanje izbegao veoma spretno, a ponegde ga zabašurio i sakrio pokrivalicama. U velelepnom sonetu „Dučiću“ naš srebrovezac poetike jasnim kristalisanim taktom kroz ceo sonet vlada misaonom iskrom, a na zavidnom nivou raspevava glasovnost, tako da i sam postaje upravo velmoža. Dobro je da ni u jednom stihu ne dopušta sebi da „omane“ u metrici, jer to bi značilo nekontrolisano zbiranje glasova i remećenje petrarkističkog milozvuka. Oslušnimo:
Više i od svega što visoko može
da uzdigne svoje bestežinske kosti,
zavidim, maestro, tvom tronu velmože
bez ijedne trunke skrivene pakosti.
…………………………………………………………………………
Naredni ciklus „Jedno slovo, jedna pesma“ je naročito zanimljiv, poseban i nadahnut, jer je ispisan s pet pesama ukupno, ali svaka od tih pesama-tvrđava je sačinjena tako što pesnik sve reči u njoj počinje istim slovom. U upotrebi su slova: D, O, P, T, Z. Ovakav način pevanja može pesnika dovesti u neprijatnu situaciju i u „prazno polje pevanja“. Ako pesnik nema izraženo bogatstvo reči, riznicu govorništva, ostaće nedorečen i plitak, jer će mu ponestati „Reč“ – osnovno sredstvo komunikacije s muzama i Bogom, što može biti po pisca tragi-pogubno. Sulaver to ovako, rekao bih maestralno dočarava u pesmi „Dobrota“:
Dobročinstvo duševno disanje
dobrotvori dobra delegati,
dok drukčije dišu, dok gledaju,
dar drugome dođe, dokrilati.
…………………………………………………………………………
Čini mi se da bez obzira na težinu ovog ciklusa i na izabranu tehniku, pesnik nema problem niti „živi pesak“ pod nogama, a da je dobrogovorništvom uspeo da prevaziđe odricanje od mnogobrojnih reči koje ne počinju na određeno slovo. Ista situacija je i u osatalim pesmama: /Oslepljen, oštro odvraćam oko, ostavljena opstaješ ovolko/ i /Tiho Taro, tanka, tamnoplava, tankog traga tankovlatih trava/. U ovim stihovima se ponavljanjem posebnih glasova postiže „nadmelodija“ koja još većom lepotom kroz pesmu ubrizgava krasnopoj i svecelu dražesnost. Možda je pesnik uskraćen granicama koje je sam sebi postavio, ali svakako je uspeo idejom da nadomesti i prevaziđe težinu ove vrste stihogradnje.
U ciklusu „Ljubavne“ Željko otvara posebnu riznicu i otključava duševno-srčane brave. Započinje sa sonetom „Susret“ koji u tercinama podseća na „Sonet s umetkom“, jer u šestopevu koristi dva polustiha. Inače, pošto postoji oko pedeset sonetnih tehnika i formi, ovaj oblik koji pesnik koristi je možda neobičan, ali svakako spada u sonetnu familiju koja je zaista velika i bogata.
Neću bit’ ni nalik kakvog si me znala
i želela da ti naposletku budem
želja ispunjena,
vremešnosti reka nikom nije stala
i nemoj me tražit’ da ti žao bude,
živi zaljubljena.
…………………………………………………………………………
Možda je i najhrabrije pisati ljubavnu poeziju, jer ona ne podnosi patetiku, laž, obmanjivanje… Lako se uoče „tanke sprege“ i u njoj su varanja i podmetanja nemilosrdno očigledna. Šantić je na sličan način izgrađivao svoju ljubavnu poetiku – Jednostavnost je put ka savršenstvu, a tim putem izistinski i Željko korača, jer su mu stihovi jasnovidi, a dovoljno filosofski napregnuti i ustremljeni k mudrosti. Pesnik s ustreptalom emocijom kao „Bosonogi ljubavnik“ hodajući po žaruljama iz duševnih dubina izvlači stihove poput: /Da oboje mremo na početku samu, nek pohoti sužnji sagore u plamu/, a „Poruka“ ovog ciklusa svakako može biti: /Pamti, večno traje što nosiš u sebi, ljubomorno čuvaj da ti drugi ne bi, odneli što za nas jošte je ostalo/.
Pošto se zna da je „metafora“ vrednost i snaga pesničkog jezika, i da bez njenog bitisanja ni poezija ne bi imala značajnih upliva u ljudski um – samim tim i ovu knjigu pesnik je znao da uvede u sferu „očudišta“ i misterije, nedosanjanosti… Jer čitalac je sustvaratelj uz pesnika, tako da mu je dopušteno da prilikom čitanja ove zbirke otvori sopstvenu maštalačku viziju. Pesme su tako urađene da svaka može imati nastavak, nadogradnju, kalemljenje, a to je prepušteno čitaocima, da bi i oni zaživeli kroz „Srećokopi“. Ovo književno delo je dakle svakako dovršeno, ali na neki način s otvorenim pitanjima za ljubitelje poezije, i to će im upravo dozvoliti da knjigu shvate i prihvate onako kako im duša odredi, a krvotok ponese…
Lakoletom se ulazi i u ciklus „Refreni“. U njemu Željko dokazuje i ostvaruje zakonitost stiha: Poezija je samo ono što se može pevati! Da bi se pesma otpevala, ona mora imati uređenu unutrašnju strukturu, melodičnost, tonsku nit i pevljivu rimu. Ovi sačinitelji su veoma bitni za uspešni pesmopev, i to pesnik očigledno veoma dobro zna i primenjuje u pesmi „Hercegovino“:
Ostavismo tvoja brda,
ponosita zemljo tvrda,
al’ još srce čezne silno,
voljena Hercegovino.
…………………………………………………………………………
Da bi usledio i nastavak koji je vredan naših zemalja: /Đe guslama trepti struna, da se pamti istorija, Nemanjića voli kruna, Crna Gora i Srbija/. Svevidi i sveznajni Filip Višnjić bi zasigurno ovakvim stihovima bio uznesen i nadahnut, pa bi ih i odsvirao za pokolenja koja pristižu. Upravo je u tome veličina tvorca stihozbirke – on nacionu i zemlji daruje stihove koji imaju duboku prodornost kroz narod i svest plemena i rodova, tako da pesmom zalazi u svaku životnu sferu, poru i bit. Pojedini stihovi isijavaju suštastvenu lepotu i mislim da ih neko treba otpevati, zarad opšte dobrobiti naroda. Katreni iz pesme „Vinska cesta“ su zaista zvučni i primamljivi:
Gledala ih lijepa Anđa,
sa prozora ate broji,
pita sunce što se rađa,
jesu li to svati moji.
…………………………………………………………………………
Cela pesma koju pomenuh je stvorena rukom čoveka koji zna šta je melodija, a ova dvadeset-četvorostihnica jednostavno vapi za narodnim instrumentom i veštim glasom pevača: /Vinskom cestom preko mosta, potkovica stoji jeka, zagledana Anđa osta, da karavan novi čeka/.
Iz „Refrena“ Željko nas uvodi u naredni ciklus koji je imenovao „Deseterac“. Ovaj ciklus, a i samo mu ime kaže, sačinjen je od dve deseteračke u taktu harmonizovane pesme – poeme, odnosno dve himne: „Rodnom selu Žabici u pohode“ i „Unuk đedu ispovijest daje“. Ako oslušnemo: /Tanka struno zatreperi jasno, želja mi je zapjevati glasno, nek’ odjekne okolo Ljubinja, probudi se brdo Radovinja/, odmah na početku pesme oseti se životno-istorijski tonalitet. Čojstvo i junaštvo blesnu iskrama, a što se dublje zalazi u pesmu, otkrivaju se sve više Crna Gora, Trebinje, kamenosilna sela i rodogrudno nebo. Pesma je satkana od mnoštva slika, podataka, bravura, a kazivanje je obogaćeno toliko da se kroz pev oslikava jedno vreme, kao i težina i lepota bivstvovanja na tim plemenitim prostorima. Takođe i u pesmi „Unuk đedu ispovijest daje“ nastavlja se deseteračko snažno pevanje koje podseća na poj naših predaka i junaka koji su uz gusle ovekovečili događaje. Legendarni, hrabri Vojvoda Đujić je čak pesniku zašao u neke stihove, dok glavni junak pesme traži grob svog istokrvnika, nadajući se da svetle kosti u dalekoj zemlji nisu postale truležne, već večite i svete. Dalje: /Oprosti mi što su srbomrsci, učili me da te onda mrzim…/ Eto koliko je istine, bolopatnje i čak tragedije jednog naroda Željko Sulaver upleo kroz knjigovez. Gorka je istina satkana kroz stihove o srbomrziteljima i dušmanima, a svaki pesnik jeste odgovoran za čuvanje istorije i naroda – Željko i to zna!
Sačinitelj ove knjige, Željko Sulaver u stihozbirci je dotakao sve bitne, gradivne teme: ljubav, život, čežnju, rodoljublje, istinoljublje. Prisetio se svog zavičaja, ovekovečio Crnu Goru i Srbiju, a katrenima i sonetima precizno, nadahnuto i pronicljivo oživeo je neka zaboravljena vremena. Deseteračkim legurama pri kraju knjige odenuo je pretke u svetlilo i oko glave im obavio neugasni nimbus-oreol, koji i čitavu knjigu „Srećokopi“ obasjava i daje joj sunčano-topli prizvuk jednog istinskog pesnika i dobrotvora. Pokazao nam je Željko da podjednako dobro vlada leksikom, metaforom, bravurama i izgrađenim stilom je dokazao da mu od olovke odlično idu i katrenske sprege, kao i soneti, pa i deseterci, koji se u takvom obliku sve ređe koriste. Tematski je pesnik raznorečivošću obogatio poeziju i njegove teme su dalekosežne, šarobojne i pokrivaju sve društvene segmente koji su bitni za Čoveka – poetoljuba. Iz svih prethodnih zaključaka i detalja konačno je i jasno da je knjiga poezije „Srećokopi“ delo i ostvarenje čoveka koji požrtvovanošću i trudom zrači plamom vrednog pisca. Knjiga će ostaviti na čitaoce svakako jedinstven pečat, jer Željkova poezija sadrži sve elemente koji su neophodni za bistre i tečne stihovne kapljice. Mora se znati i to – poezija je samo za jake ljude i za one koji su željni istine i saznanja, ako ste baš vi takvi, ovu knjigu stavite na jastuk, ili na najbližu policu, sto… Kraj uzglavlja.
Srbija, Šumadija, Rača
01.11.2016. Saša MIĆKOVIĆ
