USNILA KROZ NEZABORAV POETSKIH VIZIJA
/ Saša Mićković o knjizi U snu žalfije /
Kada na leksičku potku lirskog iskaza pesnikinja dolije misaonu leguru otopljenih vibrantnih reči, a pri sjedinjavanju tih elemenata od važnosti čim doda i eruptivnu emotivnu kap ženske ovatrene duše – onda nakon izvesnog vremena ezoterične komponente očuđujućim tajnim promislima „više sile“ satkaju poetiku koja zračnim refleksivnim odsjajem čitaocima daje na uvid knjigu U snu žalfije. Nakon magičnog procesa stvaranja poezije, a u dosluhu s eteričnim inspirativnim zanosom, čitaocima preostaje da zajedno s Mirjanom Štefanicki Antonić utonu u šarobojni san, a meni mirisi žalfije otvaraju spektar pesama o kojima ću kao „pesnik o pesniku“ ispisati osvrt!
Mirjana slobodnim stihom, rasterećenim od rimovanih košuljica, zamki i ponekad ograničenja – peva: „Kako naći razloge koji nas vode do stvarnosti“… „Čekam retku pticu da sleti na moj dlan“… Razlog za Mirjaninu stišanu realnost prilikom pevanja vidim u višegodišnjem stvaralačkom opusu koji je bogat i iskustven, nadahnut i usmeren k lepoti stiha, a stvarnost u kojoj ponekad obitava pokazuje nam da je pesnikinja nogama na zemaljskim stepenicama, koje je ipak vode k nebnim inspirativnim sferama čim joj „retka ptica sleti na dlan“. Pesnikinja emotivnim notnim dahom govori:
Pamtim te kao senku
Visokog morskog talasa
Jer jedino tebe nema
A samo ti postojiš
Srce koje ispeva iskrene, otvorene prema svetu i jasno naznačene svrsishodne stihove – ukazuje na dokaz da: Samo hrabre duše ne kriju ljubav i bolećivosti čoveka! Mirjana ne strahuje da će svakom prikazanom pesmom otkinuti sopstveno parče duše i dati ga čitaocu, a taj proces samodavanja je bolan, požrtvovan i često vodi da sopstvenog izgaranja Feniksa u telu i krvi. Zato, kada se pažljivo pristupi stihovanoj azbuci ove knjige, odmah se može uočiti da: „Patnja je nedohvatna / nutrina ne traži skloništa“… Ta Mirjanina patnja se kreće od ovrelih suza – do duševnih ushićenja, pa samim tim onda je i jasan raspon njenih vizija koje je preplave prilikom stihovanja.
Uliti bogatstvo duše u knjigu koja je ograničena papirnim koricama nije lako, a zahteva odabir najtananijih končića koji povezuju Mirjaninu misao i intelekt s nebnim karakterima anđeoskih miloglasa. Takvi miloglasi se nalaze na svakoj stranici ove knjige, tako da i nije pravedno iz konteksta čupati samostalne grumuljice, ali radi primera: „Misao je jedna / da mi je da dokučim obrise / i da ih uklještim do jutra“. Kakve to obrise tokom „noći“ Mirjana vidi? Možda i pesnikinja kao Laza Kostić „među javom i med snom“ levitira između dva sveta – zemnog, koji je vidljiv svima, i astralnog, koji se otriva tek odabranim zvezdočatcima. Čitajući tajne zapise pergamentnih snova, koji mirišu na lekovitu žalfiju, Mirjana čitaoce lakokretom uvodi u harmoniju koja se odlikuje uzburkanim pevom, a potom smirajem duše i blagodatnim zatišjem duha. Čini mi se da u knjizi postoji ključ kojim kao „raskovnikom“ pesnikinja otključava tamnicu tela, a iz nje oslobađa i sebe letom, a i onoga ko knjigu drži u rukama i čita polagano.
Pošto je oslikanom poezijom prikazana suštastvena bit lirike: „Večeras kičica i olovka boj ne dovršiše“… Dolazim do ključne algoritamske (Al Horezmija) šeme stvaranja i pojašnjenja ovog poetskog dela: „Da javom i snom / nezaustavivo trajemo“… Ovi stihovi govore sto jezika, a oživljavaju alhemijom „kamena usta snevača“ koji je odlutao u san, da bi se preporođen lirokazom vratio u javu. Taj povratak iz onostranog sveta ipak dozvoljava Mirjani da veštom versifikacijom privede boj u svoju korist, a znajući da se neke bitke vode na različitim duhovnim poljima – Mirjana rečima kao svetlosnim mačevima osvetljava stihovni prostor i „budeći se opije jutrom“ daruje čitaocima pregršt semantičkih značenja, razotkrivajući fraze, slovne spletove i jezičke šifre!
Knjiga U snu žalfije Mirjane Štefanicki Antonić varira na svetlosnom spektru ispisanih mudrosti, koje će čitaocima obelodaniti jasnovidim, pronicljivim vizurama „duševnog oka“ lepotu poetske ushićenosti. Ta ushićenost prilikom čitanja knjige, ako se pristupa pažljivo i u sozercanju, i nakon vraćanja zbirke na policu, dugo će ostati u sluhu čoveka – pesmočitača. Građa Mirjanine poezije je očvrsla, jer ona slovnim zlatokovom podupire metaforu. Nerušive jezičke građevine su oličenje požrtvovanosti čoveka prilikom pesmotvorstva, zato stihozbirka u koju je uliven žalfijin lekoviti nektar i ima izlečujući proces!
Saša MIĆKOVIĆ
17.01.2017.
Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ, „U SNU ŽALFIJE“, Bistrica, Novi Sad, 2007. Književni prikaz knjige – autor Saša MIĆKOVIĆ, USNILA KROZ NEZABORAV POETSKIH VIZIJA / Saša MIĆKOVIĆ o knjizi U snu žalfije/
