TAJANSTVENOST DUŠEVNIH ODAJA
/Saša Mićković o knjizi Plava odaja na tavanu, Sare Jekić/
Sara Jekić, poetesa, fantast (jer je usanjala nad životom, a svoje maštalačke vizure – vidna polja snohvatice, oživljava bravuroznim katrenskim uzletima), ispisala je stihozvonom knjigu „Plava odaja na tavanu” i pred javnost, kritiku i poetoljupce razgolitila svoju raskriljenu dušu, emociju i tanano-pletno biće! Kada Žena, izuzetno mlada (bez obzira na njen poetski talenat), odluči da skine opne sa života, istine, ljubavi… I lirskim, osećajnim govorom pred sud javnosti položi sebe i knjigu, to govori samo o tome da je ova Žena dovoljno mudra, hrabra i odvažna, i da su joj emotivni eliksiri odveć natopili srce, jer ona je spremna da sebe sasvim uloži u poeziju – po svaku cenu, čini mi se!
Značenje imena Sara je takođe veoma zanimnjivo i mistično, a oslikava vladaricu, kneginju, ili ženu neizmerne otmenosti. Sara Jekić upravo u knjizi koja je pred vama, otmenost i neku posebnu uznesenost, uspela je da utka u svaki stih, a poneki redovi i rečenice podsećaju na Desanku Maksimović, pa samim tim (zbog prefinjene kompozicije u stihovima, melodičnosti i šopenovske ritmičnosti) ljubiteljima poetske kreacije upriličen je lep ugođaj. Ponegde književnica zna da odškrine vrata starih, zaboravljenih stilova pisanja, pa tako kao da oživi i dočara pradavna vremena, kada je francuska pesnikinja Kristina de Pizan (1362-1430) ispisivala Rondo – „Ja u srcu imam tajno vrelo, žalnog srca zapevam veselo”! I naravno, ovaj stih Kristine de Pizan namerno citiram i podvlačim, jer se i u Sarinoj poeziji jasno ocrtava i tajno vrelo – izvor srčani, i žalosno-srećni pev, koji se rađa iz melodije ozvučene jadikovkom i lamentiranjem, a zatim se premeće u raspevani i srećni prizvuk, nalik himnično-trijumfalnom uzletu Ljubavi!
Sara, kao liričarka i nadasve „žena osećaja“, koja glas i lepotu stihova neguje u vremenu kada je lirska poezija oštrim rezom današnjice skrajnuta proznim stihovanjem, u mnogobrojnim književnim krugovima će biti osuđivana rečima: Zašto katrensko stihovanje, u koju svrhu silabičko-tonska versifikacija, i ključno, zašto toliko osećajnosti prilikom stihotvorenja i ugrađivanja rimovanih sistema u potku pesme?
Čini se da su mnogi (i pesnici i kritičari) zaboravili na VERSIFIKACIJU – nauku o građenju stihova i istinskog poetskog izražaja, a upravo versifikacija pravi „strogu“ granicu između Poezije i Proze. Sara poseduje veštinu silabičkog kazivanja i akcentovanja, a cezure, iliti „silabički zakon“ koristi upravo na mestima gde je neophodno zadržati dah, zastati i odmeriti lepotu otpevanog, tako da u mnogim pesmama metrička skala deluje uravnoteženo i na taj način se poezija ritmički i melodijski dovodi do skoro himničnog prizvuka. Nije nepoznato da je pesma „drama u malom“, i da katreni ili tercine upravo služe za deljenje sadržaja i tkiva pesme na: – Uvod i upoznavanje sa temom. – Razvijanje i kulminacija događaja. – Poentiranje i drmaski rasplet. Dakle, prvi katren je uvod, naredne katrenske celine su u svrsi širenja misli i teme, a poslednji četvorostih ima možda i ključnu ulogu u odgonetanju poetske zamisli i ideje. Pesnikinja u ovoj knjizi bogato i dobro koristi baš sve navedene činitelje uspešnog pevanja.
Nekada je „jasnoća“ pesme bila ključ za uspeh, dakle poezija ne trpi suvišno filosofiranje, zamućivanje misli i obmanjivanje onih koji čitaju, a ako u tu „jasnoću“ iskazanog utkamo i osećajnost, onu izvornu i damarnu, svakako ćemo dobiti lirski odjek i šum, a verno do izgaranja su sve pomenuto primenjivali: Šantić, Dučić, Rakić, Dis… Bodler, Malarme, Rembo, Šekspir… Pa zar onda neko može zameriti Sari Jekić što se drži principa da je poezija ono što se može otpevati i odslušati uz muziku i tonsku nit!? Naravno, sve ove pesme u knjizi „Plava odaja na tavanu” ne bi imale raskošni upliv lepote da poetesa nije energičnim rimama okrilatila stihozvon. Ne činiti to na bravurozan način može dovesti pisca u tačku „gluve poezije“, što bi značilo otprilike — pričam da ti ne kažem – pevam da me ne čuješ! Svakako, teško je izbegnuti „izanđale rime“, tako da ih i Sara ponekad upotrebi, recimo u stihovima:
Beskrajna je noć bila za nama
kad sunčev osmeh smeni tamu
i taman kad htedoh da te dozovem,
shvatih da me zora zateče samu.
(Iz pesme „Mesečar“)
Znajući da je rima tek sredstvo kojim se stiže do zvukovnosti, a ne krajnji cilj, onda postojeći rimosplet tamu – samu možemo tako i oslušnuti, a ne bodovati kao zastarelo pevanje. Tačno je da se prikazani rimovani sistem naziva prevaziđenim, ali to ne umanjuje lepotu cele pesme, a ni knjige koju je pesnikinja očigledno ispisala iskonskim i iskrenim, osećajnim notama. Dakle, poezija koju sam pažljivo čitao, posmatrao, slušao… Jekić Saru će, slobodno mogu reći, uvrstiti u one pesnike koji versifikaciju i leksiku izgrađuju na zdravim i proverenim temeljima stihokazivanja, a mislim da će ovaj način i pristup umetnosti, pesnikinju i njenu pesmaricu uvesti u mnogobrojne časopise i zbornike koji se sada štampaju na Helmu (Balkan). Imajući već sada uvid u poetesin rad i zavatrenu želju da poetske grumuljice dovede do blistavosti, potvrdiću sledeću mudrost: „Ono što želi, mudrac traži u sebi. Mali čovek to traži kod drugih“ (Confucius). Pronaći u sebi dragulj – smisao, talenat i nadahnuće, Sara je uspela već sada, i dalji razvoj njenog pisanja je neosporan, a sve više opipljiv i vidljiv.
Pesnikinja provejava tonove i zvonkost, a uz upotrebu asonance (lat. Assonare – zvučati u skladu), postiže blagopevljivost, kao što je to činio i Matoš u stihovima: „Olovne i teške snove snivaju… Monotone sijene rijekom plivaju… (Antun Gustav Matoš „Jesenje veče“), tako da ponavljanjem određenog samoglasnika, svesno ili ne, a uz upotrebu tankovitih rima, Sara se razigrava i nadigrava sa šumom vetra kroz breze, i ljubitelji poetske čarolije će to svakako osetiti i upiti u sebe kada budu čitali knjigu „Plava odaja na tavanu”.
Pomenuo sam već da je poezija „drama u malom“, svetlilo tamnine, obrt i neizvest. Ravna crta kazivanja će uvek dovesti do boljke koja se naziva „Dosada“, zato spretno, ali ne i napadno, pesnikinja smenjuje nijanse i boje. Iz ljubopitkog sazvučja često se premetne u sfere svetlo-tamnih slika, i na taj način poezioljube trgne i razbudi, ako su se ušuškali i uspavali čitajući pesmovez! Neće im remetiti užitak, ali iz mekanih emocija i snevanja će ih odvesti u druge misaone igre koje u sebi skrivaju jak životni ton, krik i sev. Zamka za sve pesnike je „odsutnost reči“, manjak bravura, metafora i ideja, naravno, jek ove poezije dalekosežno dopire i vibrantno titra, jer su spone tako utvrđene, da pokatkad ljubav ništi tamnovid, a nevid prerasta u svepogledni doživljaj, bez obzira na postavljene zamke u teoriji stihogovorništva. Navešću:
Reči su zamke, neprijatelji duša,
plitke bare dubokih stradanja;
njihove su ljubavnice – gorke suze,
uništiteljke svih ljudskih nadanja.
(Iz pesme „Reči su zamke”)
Nada svakako neće biti uništena, jer je nematerijalno sazdana, kao i ova poezija, a budućnost knjige će se ogledati u sutrašnjici i kod nekih drugih kritičara i ljubitelja stihova. Dodaću na kraju rasvetljavanja i osvrta na pesmopoj Sare Jekić sledeće misli: „Laskanje je zavođenje lažnom pohvalom“ i „Duša se hrani onim što je veseli“ (Aurelije Augustin). Napomenuću, laskanja u prikazu knjige „Plava odaja na tavanu” nije bilo, jer su stihovi ionako sami sebe opravdali i dokazali, a pošto se duša hrani onim što je veseli i čini srećnom, preporučiću katrene Sare Jekić za čitanje, analiziranje i štampanje. Ova poezija već sada živi zasebno i u skladu sa svim lirozakonostima, a poetesi želim da izražaj neprestano usavršava i savremeno-potkiva, (jer je u pitanju bezgranično radno polje), leksiku i jezik neguje, a Reč – Leksema i Govor – Beseda da joj uvek budu pred vidom, u mislima i usred mastila!
Saša MIĆKOVIĆ
26.05. 2016.
