GLOSIRANI LIROKAZI – ILITI „BOŽANSKA ČESTICA” POEZIJE
/Saša Mićković o knjizi Miroslava Bakrača/
Miroslav Bakrač, višegodišnji lirozvučni srebrovezac poetike, ovaj put se odlučio za tehnički posmatrano, ne baš lak pevni poduhvat. Knjiga s kojom se predstavlja čitaocima izlivena je glosiranim stihovnim legurama od korice do korice, a znajući da je glosiranje u srpskoj poeziji odveć zaboravljeno – neka to pesniku onda ide na čast. Pored soneta i strambotta, glosiranje je svakako veoma zahtevan segment srpske lirike. Ispisujući pesme ovom tehnikom, pesnik treba osmisliti idejno rešenje katrena, ritmični-slogovni metar, pa rimu, melodiju, građu stihova… On mora paziti i na to s kim se raspevava kroz glosu (koga i čije ime doziva pod istu kapu), a takođe mora osetiti i duhovnu energiju i auru onog drugog pesnika, koji mu lebdi na početku pesme zadatim stihovima.
Valjalo bi GLOSU donekle i pojasniti, radi lakšeg praćenja Miroslavljeve poezije. Dakle, ovu tehniku (a korene vuče iz Španije – XIV i XV vek), ponajpre su ispisivali dvorski pesnici (što je u dobroj meri slučaj i sa sonetom). Kasnije, u srednjem veku, glosiranje se u jačim talasima može naći u katalonskoj i provansalskoj književnosti, a kod njih je glosiranje stihova bilo i izraženije nego u mnogim drugim književnim podnebesnim sferama. Glosa je tehnika koja svakako spada u „utvrđeni lirski oblik”, a to podrazumeva i iziskuje da ima „strogo” uređenu unutrašnju strukturu (kao sonet i strambott). U srpski književni tok ulila se iz romanske i germanske poetske reke. Glosa je POETSKO VITEŠKO NADMETANjE! Zašto? Ona nastaje tako što se stihovi nekog drugog pesnika (ili svoji) uzmu, ugrade na početak pesme, i to je uglavnom četvorostih – katren. Potom, ispisuju se prva tri stiha, a pesnik ih osmišljava na zadatu temu, ili tumači već „ugrađene” stihove. Četvrti stih u katrenu je uvek onaj koji se „razrađuje“ i koji je unapred utvrđen redno – (to je glosa našeg doba). Ranije, glosiranje se izvodilo s pravilnije utvrđenom, uvezanom rimom i s četiri decime (desetostihnica), ali kasnije, glosiranje je popustilo svoje okvire i zakonitosti, pa je pesnicima dozvoljeno da i u manjem broju stihova iskažu željene, omaštane slike. Glosa – koju je napisao France Prešern, može se nazvati tipičnim primerom pravilne glose, a nakon toga su usledili eksperimenti, tako da danas imamo nekoliko oblika glosopeva, koji teorijski ipak pripadaju matičnoj ideji u srži!
Stičem utisak da je Bakrač pažljivo birao autore čije će stihove glosirati, jer katrene koje je odabrao u prvom delu knjige za „tematsku razradu“, mogu svrastati u melodične, metrički precizne stihovizije, a pod Miroslavljevu olovku stihovi su „orgonskom energijom“ razbarušeno rasuti, jer je njegov odabir „autora u razradi“ očigledno izvanredan! Već rekoh da je glosa „poetsko nadmetanje i nadpesmarenje“, tako da i lepota stihovanja na samom početku knjige iz ciklusa Zavičaj, već dolazi do izražaja i razgranavanja u punoj funkciji:
Voleo bih noćas da odmiče vreme
i bliži se susret s iskričavom zorom;
da vodom utolim žeđ što prsa gori
iz nemih gora nad bezdan izvorom.
(Pesma Osama, na stihove Svetolika Mićovića)
…………………………………………………………………………
U ciklusu Zavičaj sanja Miroslav o: /kući od belog kamena,/ dok /sa sumrakom prvim zamiru vidici,/ a /samoća prazna guši i davi, srce se grči,/ ali /razum bolno drema/… A ipak je /Vlasina puna zlatno-žutih boja/… Tako da iz prikazanih poetskih slika i opisa odmah se nameće zaključak da je pesnik istinski zaljubljenik u lirsku, pevljivu poeziju, koja svojim tonalitetom ubrizgava flautno-muzikalni šum kroz svaku poru katrenske košuljice, potke i duše. Gledajući daleko ispred, ali i osvrćući se za svojim uspomenama i životom, Bakrač nas vodi dalje – i gde drugde nego u ciklus Prošlost, a upravo u toj tajnovitoj sferi Vojislav Ilić Mlađi – (sav od svetla), zapodenu raspevavanje s Miroslavom:
Zastani i poklon učini junaštvu
koje poštovanje zahteva i ište,
bezbrojni heroji tu dadoše život,
znaj ovde su našli večno utočište.
(Pesma Junaci s Košara)
……………………………………………………….
Zar nije hrabro i odvažno Vojislava Ilića Mlađeg udenuti u glosu, a potom rame uz rame kroz dvanaesterački stih (pesnik ga često konstruiše), pevati o srpskim junacima – herojima novijeg doba. Šetajući kroz poetski ciklus „Prošlost“, dotiče se pesmokovnik i Radovanjskog luga: /nije nam to bila prva radovanjska sekira,/ zatim /luta vremenom, prostorima starim,/ sve dok mu likovi predaka ne iskrsnu pred očima, kao opomena i kao svetinja! I tako, napuštajući prošlost, već videvši sva očudišta, Bakrač natenane čitaoce uvodi u sadašnji tren i ciklus koji je imenovao „Svakodnevica“. A tu – opet iznenađenje, jer Herman Hese skladnim zvukovnim sevom započe pesmaricu „Teški dani“:
Uvukla se duša u ljušturu tvrdu,
od nekog čuda čuva se i brani,
čovek se pita kakvo je ovo vreme –
kako su teški ovi dani.
………………………………………………
Ako je neko znao za teškoće i tegobe, to je svakako Tin Ujević, koga je Bakrač u ovom stihovanom glosarijumu prepoznao kao sabrata, jer oni zajedno /smisao tome traže bezuspješno, a vjetar duva, duva bezutješno…/, ali olujine svakako ove glose neće razduvati, jer njivova utemeljenja leže na metafori, a ona je neuništivo poetsko uporište, preko potrebno. Tražiti metforu znači izlivati suštinu i duševni eliksir u kalup poetike. Uspešan pesnik ima moć da prošlost udene u sadašnjost (i obrnuto), da oživi bledunjave senke, ali i da današnjici, ma koliko ona bila sumorna, podari gracioznu ljubav, što Miroslav u narednom ciklusu „Ljubav“ i čini. Aćim Višnjić, Dučić, pa i Branko Miljković, kroz ovaj ciklus lakokrilo nadleću Bakračeve pesme, ostavljajući mlazni trag, a naš pesnik /u stihove niže poruke iz duše/, koje takve kakve jesu i najokoreliju čovečju ljušturu će omekšati.
U narednom ciklusu „Autorske glose“ Miroslav Bakrač izlazi iz okvira utemeljene glosne tehnike, gde se u zadnjem katrenskom stihu utiskuje glosopev – citirani stih. Na taj način glosa gubi svoju košuljicu i unutrašnju uređenost, ali se zato preodeva u novo ruho, koje se može prihvatiti kao neka vrsta glosiranja, ali u inverzivnom (obrnutom) obliku, jer stihovi koji se citiraju, sada se nalaze na početku katrena, a ne na kraju, što nije novina u poeziji, jer takve inverzivne – obrnute stihovne varijacije koristio je Branislav Prelević u sonetu „Rasprsnuća“, a takođe i u sonetu „Ušća“ (odavno). Dakako, i Vasko Popa se poigravao s inverzivno-obrnutim stihovima, pa je recimo njegov primer pesma „Zlatno doba“, u kojoj dekonstruiše sonet, menjajući mu ustaljeni redosled i strukturu. Naposletku, dobro je da Bakrač ima raznovrsne tehničke instrumente, jer mu to pruža razmahanost misli prilikom pisanja, a knjizi dodaje još jednu dimenziju kroz koju radoznali ljubitelj poezije može prošetati i sagledati sačinjeno.
Čitajući Bakračeve lirovezne pesme, nailazimo i na sonet (sonetto – od glagola sonare, zvoniti, zvučati), koji može imati donekle odlučujući upliv lepote i svetlila u ovu knjigu, jer poznato je da sonet kao zahtevna, a lepršava forma, uvek poeziji daruje posebnu „Božansku česticu“. Jedan od poznatijih antologijskih glosiranih soneta je „Glosa o prolećnoj čari“, Milana Mladenovića (1949) – na stihove Milana Lalića, ali Bakrač stvara i „autorske sonetne glose“, koje imaju prizvuk kraljevsko-sonetnog vremena, kada je poezija bila zlatorez. Ovi stihovi imaju čvrst, skladno-brusni odzvuk:
Ko nežno gnezdo u grudima svito,
udomila se milina što vrije,
svaki stih otvara nešto što je skrito,
svaka strofa rađa divne impresije.
……………………………………………………………..
U skoro svim prethodnim pesmama Miroslav je u katrenima primenjivao „jednoparnu rimu“, što nije slučaj i u sonetnom ciklusu, jer sonet ne dozvoljava jednoslojno rimovanje, i pesnik je to srećom odlično znao, tako da je rimovanu skalu odmah podesio i izoštrio, da bi sonet iliti „Zvono“, kako ga neki nazivaju, dobio na zvonkosti i snazi. Uspešno i čini mi se lako, sonetist u ovom ciklusu ostvaruje prizvuk sonetarenja, koji zasigurno (ako je unutrašnja struktura katrensko-tercinske mreže uređena po zakonitostima soneta), pruža čitaocima simfonijski užitak. Sonetnu glosu je teže pisati nego klasičan sonet, jer u takvoj pesmi postoji „dvoglas“, plus sve one sonetne i glosne zakonitosti koje treba ispošotovati, da se forme ne bi oštetile, uprostile i svele na prizemno pevajuće područje. U sonetnoj glosi ne sme postojati pad, slaba karika ili „škripanje“, jer to bi bila uvreda za kraljevsku formu, a i za pesnika čiji se stihovi glosiraju. Zato Bakrač sonete umiva misaonom rosom koja je prihvatljiva svima – bez preterane filosofije, a taman s toliko mudrosti da pesma poprima suštastvo. U nekim sonetima iz ovog ciklusa može se metrička skala skratiti ili produžiti (štimovanje) – da bi pesma sevnula još himničnijim tonom… (Savršena metrika i rima daruju sonetu neprevaziđen pev).
Sada, kada se ovaj osvrt bliži kraju, mogu još dodati i to da je leksička potka kod Bakrača razvijena – on neguje svoju fonemu (najmanju glasovnu jedinicu), usklađujući joj ritmičnost, estetika govora mu je krasnodar, a ima upliv i u metaforu (izvorno značenje „prenos“), jer kako reče naš dobri dr Miodrag D. Ignjatović – bez metafore nema poezije. Pesnik brižno čuva i srpski jezik, jer ga oplemenjuje i baštini kroz knjige, što svakako jeste dužnost i zavet. Opalizacijom – prelivanjem različitih značenja i svetlosti kroz pesme, Miroslav čitaocu dozvoljava višeznačna tumačenja i simboliku ovog dela, što je dobro, jer na taj način svaki čitalac izgrađuje svoju slikovnu šemu. Ali! Jedinica kojom se meri uspešnost nečije poezije zove se LEPOTA! Dakle, kada sve ono odavno rečeno o poeziji, a i ovo sada ispisano, stavimo pored (iliti bacimo u vodu), jedini merodavni sud o ovoj knjizi biće „Lepota stiha“, a takva lepota je utkana i nalazi se skoro u svakoj pesmi manje-više, ali je prisutna, zrači, reflektuje energiju i privlači čitaoca, kao što je privukla i mene, jer da tako nije, ne bih se ni trudio da o knjizi kažem čak ni reč. Svakako, preporučujem svima da ova glosirana zbirka pesama bude prigrljena , jer Miroslav Bakrač ima šta da kaže, a to i čini kroz razne poetske bravure i ukrase, dučićevske đinđuve i emotivno-istinske stihovane sprege. Kreće se pesnik od klasične glose, preko inverzivno-obrnute i stiže do soneta, a ako je Miroslav sam sebi hteo da oteža pisanje ove knjige, onda je to već učinio izabranom glosa-tehnikom. Na kraju zbirke sonetnom formom, nadasve teškom, on dokazuje da vlada i „zanatnim podvizima“, koji su neophodni za uspešno građenje misaone poetike! Sve ide u prilog da M. Bakrača treba čitati, jer on „misli u slikovnim nacrtima“ – zato se dubokosežno zagledajte u ovu oslikanu azbučnicu i freskopis, odmerite svaku reč, nijansu i ton, a zatim pokušajte da poeziju saberete u duši, kao što činiše svi svetski mudraci!
30.07.2016. ili 7524. GODINE, MESEC ŽETVAR
Saša MIĆKOVIĆ
