PRONAĐENI DRAGULj
/O pesničkoj knjizi Marine Popadić/
Prvobitan naziv ove knjige, onaj koji joj je pesnikinja bila namenila, bio je Pronađeni rukopis. Promena do koje je došlo na predlog predgovornika i izdavača ne remeti smisao igre reči iznedren iz pređašnjeg naslova, kojim se Marina Popadić obelodanjuje kao pronađen pesnički dragulj. Da je Erato, muza i zaštitnica lirike, posetila i stihovanjem nadahnula našu pesnikinju, svakako možemo uvideti u pesmi “Zelenilo oko tvoga groba”, u kojoj ona rečima kao munjama kroz mrklinu osvetljava celu knjigu Ćutnja rijeke Volturno, i ubrizgava niz belinu papira lirski odjek i šum. Koristeći slobodan stih, i tehniku pisanja koja je itekako danas i čitana i popularna, pesnikinja se natpevava, čini mi se, sa svojom dušom, a to upravo rade oni istinski daroviti pesnici, koji žrtvujući sebe oživljavaju krvotok pesme:
Zelenilo produžava plamen svijeće u noći. Dok moja krv napaja stihove oko tvoga groba. (Iz pesme “Zelenilo oko tvoga groba”).
Ako se iz bola rađa stih, onda Marina Popadić mirne i spokojne duše može očekivati da će iz bola izniknuti život i poetsko svetlilo. Poezija u kojoj nema bar truna mračnosti, ne može se nadati ni prosvetljenju kroz iskru, a primer za takvu poeziju je svakako Bodler. Marinina katarza je očigledna u pojedinim stihovima. Ona strada i lomi se, sve do ponovnog ushićenja i uzleta duše. U pesmi “Zapis na kamenu” sudaraju se dve silne njene tišine: Nebeska astralna, i ona koja grmi, po crnom prahu! Zato Marina kaže da:
Ne blijedi zapis na kamenu koji tebi ne progovara, niti mene priziva da odem iz ovog života. (…) Jer tvoj zapis u moru siječe dvije tišine – Nebesku i ovu na crnom prahu… (Iz pesme “Zapis na kamenu”).
Ispisivanje poetskih lirskih himni dostupno je malom broju ljudi, rekao bih odabranom božjem jatu. Poezija je sadržajna samo u slučaju ako su kroz nju protkani čista osećajnost, muzika (da kroz pesmu čitaoca ozaruje), potom i majstorstvo pri građenju versifikacije, a pesma će dati odjek tek kada pesnik pronađe svoj pečat i stil pisanja.
Naša pesnikinja, vođena svojom mladalačkom energijom, uz neizbežan talenat koji poseduje, na dobroj je stazi da svoj stil izbrusi, a slobodan stih koji koristi pri pisanju ulepša do blistanja. U pesmi “Čuvaj se” ona takođe upotrebljava i silabičku versifikaciju, i u tom trenutku njeni stihovi, iz slobodnog prelazeći u beli stih, i ritmički i zvučno daju još jednu dimenziju poeziji u ovoj knjizi:
Ne postojimo za oko i uho! Neki viši vid nas priziva. Udari neće kroz moje kosti, što liče na skamenjenu svjetlost. (Iz pesme “Čuvaj se”).
Pesnikinja kroz celu knjigu smenjuje Svetlo i Tamu, Ljubav i Melanholiju, i na taj način izgrađuje stihove: Vratiću se tebi, moja majko, Hercegovino, vratiću se tebi kad postanem kamen, onaj što govori o tvojim crnim poljima. (Iz pesme “Crno polje ponornice”), ali pre nego što vreme “okameni usta”, ova knjiga će stići i u Trebinje, i do čitalaca na drugim prostorima, a da je treba pročitati, govori nam još jedan dokaz koji ide u prilog ovom stihovanom svedočenju spremnosti na patnju zbog ljubavi. Taj dokaz je sledeći: Pesnikinja “čežnje i sete”, kako se o njoj u predgovoru za ovu knjigu izrazio Pra Milan od Lužice, ne krivotvori kroz poeziju, ona je ispisuje proživljenim, opipljivim osećanjima! Stekao sam utisak da ona stihove prvenstveno tka u srcu, upliće ih u sebe i propliće kroz srž duše, a potom se ove pesme materijalizuju i iz duhovnog istinskog sveta se rasipaju po listovima hartije. To je takođe još jedna odlika ljudi koji su (u)rođeni pesnici. Kod njih nema dvoumljenja, pretvaranja, premišljanja, u takvim ljudima pesma se stvara iznenada, neočekivano, munjevito! Taj žar misli je onda lako utkati u knjigu.
Samovanje i tihovanje je odlika mislećih ljudi, pesnika i filosofa. U tišini koja oplemenjuje prostor i dušu nalazi se kuća pesnikinje, u kojoj bdije nad svojim mislima, osećanjima i životom. Artur Šopenhauer je govorio: “Čovek pun duha i u potpunoj samoći se izvanredno zabavlja svojim mislima“. A Žan Pol Sartr: “Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu“.
Zato pesnikinja svoje posebne trenutke, dok bdije nad životom, snatreći neke samo njoj znane svetove i duševne krugove, zlatoreznim rečima kao demijurg gradi poetske stepenice ka ljubiteljima poezije. Najlepše misli se razgranavaju u samoći i tišini, a naša pesnikinja slobodnim, a gdegde i belim stihovanjem, prevazilazi ravan prosečnog pesnika, upravo ispitujući i upoznavajući skrivene duševne sfere, jer ima sopstvenu posebnost pri izražaju i pevanju. A da je tako, potvrđuju i ovi stihovi:
U našim grudima je tih plač! Daljina nas ne lomi. Nema čekanja između nas. Naši pogledi živi su u sjenama! (Iz pesme “Sa obje strane tišine”).
Poetska knjiga Ćutnja rijeke Volturno pronašla je očigledno Marinu Popadić i ono poetsko u njoj, jer pesma bira i nalazi pesnika, a ne obrnuto. Čovek u književnosti je samo neko ko izračava sve te tanane drhtaje duše. Pesnikinja u pojedinim pesmama iz ljubavnog i toplog tona prelazi u tugopojiv i setan vapaj, kao u stihovima:
Zar galeb nije izdržao, nije mi donio pismo. Zar je izdahnuo u olujama na Jadranu? (Iz pesme “Bazilika Benedittina di Sant`Angelo in Formis”).
A možda je baš to pismo i stiglo na adresu svih nas, u obliku ove knjige koja zrači čežnjom mladalačke snage, čiji se setni segmenti često prepliću kroz pesme i jesu deo spiranja gleđi sa duše Žene. Pošto je Marina pijanistkinja, i njen instrument je klavir, onda u ovom osvrtu na njenu poeziju želim da preporučim pesnikinji da tu muziku s klavira u narednoj knjizi u još većoj meri ubrizga u stihove, kako bi joj nove pesme još zvonkije i melodičnije stizale do čitalaca. Pesma je samo ono što se može pevati, a pošto Slobodan stih često zna da sklizne u prozu i postane nepevljiv i nepesnički, Marini i predlažem da svu svoju muzikalnost i neosporan talenat svede u jedno radno polje, kako bi i poezija postala još lepša i opipljivija. Takođe, događa se katkad da pesnikinja u svom izražaju bude jednosmerna prilikom pevanja, tako da onaj ko čita, može osetiti ravnu crtu, ali srećom, samo na trenutak. Naravno, te ravne crte pevanja su uočive i kod iskusnijih, čak i antologijskih pesnika, zato mladoj pesnikinji na njima jedva i mogu zameriti. Od nje mogu samo očekivati da u narednoj knjizi razgrana svoj stil pisanja i upotrebi što više pesničkih mogućnosti – oblika, bravura, stilskih figura…
Život se uliva ka svom ishodištu i smiraju, ali zato poezija ostaje da sija i zvezdari. Uplićući reči i sazvučja u pesmu, Marina već sada, u mladim godinama, ocrtava vreme (koristeći reči, leksiku, versifikaciju i bravure), koje neće biti porozno i ništavno. Tužno je ne ostaviti za sobom trag, a knjiga Ćutnja rijeke Volturno upravo ostavlja dubokosežne tragove i otiske po pergamentu. Pesnikinja je i s prethodno ispisanim knjigama lagano ulazila u svet književnosti, a sada je još vidljivije utisnula pečat mastilom i stihotvorenjem. Čini se da su Marinine emocije složene, kompleksne, iskričave kao i njeno biće, a pošto je zadatak poezije otkrivanje ISTINE i njeno prinošenje ljubiteljima reči, onda je očigledno da je ona tananom osećajnošću dosegla cilj. Nadam se da će biti verna, dosledna i odana istinskom poetskom stvaralaštvu, na radost svih nas, koji poeziju doživljavamo kao susretanje sa najtananijom živom granom književnosti. Protkivajući se kroz skrivene i dublje opne bića i duše, pijanistkinja u ovoj knjizi pesmu rađa kroz muziku, pev i iskonsku bol.
Maksim Gorki nas je poučio: “Najveći je užitak i najveća radost života osećati da si ljudima potreban i drag“. Siguran sam da se upravo ova rečenica odnosi na Marinu, jer sa knjigom Ćutnja rijeke Volturno ona samu sebe i pronalazi i odgoneta! Nadam se da će toj knjizi povoljnu ocenu dati i književna kritika i da će joj dobri vetrovi biti naklonjeni, a dakako i čitaoci kojima je preporučujem, jer ovako sazdana poezija obećava i svrstava Marinu Popadić u krug pesnika svetlog pera i glasa, utoliko pre što joj stihovi dopiru iz najtamnijih i najzagonetnijih prostora duše
O Tri Jerarha, dana 12. 02. 2016. godine, Rača Kragujevačka
