Sedi na staroj somotnoj stolici,
U rukama joj crven konac, igle.
Provlači petlje – spliće ukras žici,
Umorna, seda… kazaljke je stigle!
Skoro pa gotov džemper je za sina,
Od meke vune, s tri ukrasne kike.
Na kuću, stakla, pala je prašina,
Sećanja viju, kreću umne slike…
Već četri leta dolazio nije,
Njen sinak mili – sad živi u gradu.
Visoke škole… dok majka u jadu,
Plačući plete i za njega šije;
a baš te zime našli su je lednu,
Mrtvu kraj stola, napuštenu, bednu!
(Kada je sin saznao za smrt svoje majke, došao je u staru, pustu kuću, pronašao slike, uspomene, pa i crveni džemper. Obukao je džemper i otišao na grob. Ipak, velika tuga se pojavila u njegovom srcu. Tolika da nije izdržao, već je slomljen pao pored groba i umro kraj svoje napuštene majke). Priča je istinita, a desila se u Šumadiji, u selu blizu Kragujevca.