Jutro je plamom okrznulo kuće,
Kroz rosne kapi prelama se žiža,
A mi od sreće drhtimo ko pruće,
Od samog sebe odveć si mi bliža!
Mladu posmatram otreptalu zoru;
Klizi svetlina niz ženstveno lice,
Novi dan skida s duše gar i koru,
A ljubav trza naše nervne žice!
Kako odmiče dan ka završetku,
I umor stiže naša bliska tela,
Shvatam da sreća jedino je cela,
Kada se čovek vrati prapočetku:
Ognjište toplo, deca oko njega,
Žena i čovek – obožena sprega!
