Neki su se pravi susreti
dogodili u pogrešno vreme,
kada je ljubav visila u vazduhu,
a ipak ostala neuhvatljiva.
I naš susret je bio jedan od tih,
mada smo oboje želeli da dokažemo suprotno,
pričajući jedno drugom priče
u koje ni sami nismo mogli da verujemo.
Svi zidovi među nama (a bilo ih je mnogo)
znaju napamet sve naše razgovore;
ista pitanja i iste odgovore;
istu patnju i nerazumevanje
(koje je takođe bilo jedan od zidova).
Ponekad smo umeli da raskrvarimo pesnice
udarajući iz sve snage po ciglama,
pri tom ne mareći za bol i iscrpljenost,
u nadi da ćemo bar nekako dopreti do onog drugog
(čitavi ili slomljeni poput stakla).
Ali, protiv zidova se ne može;
ma od čega oni bili napravljeni.
Jedino što nam je preostajalo bilo je
da se okrenuti leđima kao ćutanje stopimo sa tišinom,
istovremeno u mislima
nastavljajući započeti razgovor
kome nije bilo kraja.
Jer je naš razgovor nalikovao krugu;
beskrajno se ponavljao.
Ili smo, pak, mogli da nastavimo sa udaranjem
i tako sve dok drhtave ruke ne bi zaplakale
i krvavim suzama zatražile pomilovanje,
nesrećne što su zaboravile kako se grli.
Međutim, ni jedno ni drugo
nam nije bilo od velike koristi,
jer, protiv zidova se ne može;
a ni protiv sebe se ne može.
