Još ponekad zakoračim tamo
odakle sam pognute glave
jednom istinski želela da odem.
I sve je isto
u toj praznoj sobi bez mirisa,
u kojoj nema ničega i
nema nikoga.
Tišina je jednom i nikad više
odsvirala svoje,
dok su zidovi pamtili reči dodira,
a prozori gledali u daljine
opijeni njihovom neuhvatljivošću.
Plafon pamti oči od čemera
u kojima, takođe, nema ničega,
sem praznine;
dve tužne jame bez dna.
Tamo više nema mesta za maštanje;
nema sna.
Ostalo je samo nemilo sećanje
i glad neutoljena.
Tvoj me pogled jedino
proganja u toj sobi, ali i izvan nje.
Sva lica imaju tvoje oči
iz kojih vrišti nerazumevanje.
Vreme je da odem i ugasim svetlo.
Uspomene, želim vam laku noć;
znam da se plašite, ali zatvoriću vrata
da ne čujem prokleto: „Upomoć!“
