Nikada ti nisam rekla
kako si umeo da me iznerviraš
ponavljajući iste priče.
Glupe priče, isprane i dosadne
koje me uopšte nisu zanimale.
A ti bi ih pričao tako razdragano
kao da su se desile trenutak ranije,
a ne pre sto godina. I svaki put
bi bile za jedan detalj bogatije, ulepšane.
Nikada ti nisam rekla
koliko su me nervirali zvuci tvojih usana
dok bismo jeli naša omiljena jela.
Zbog toga sam morala da smišljam načine
kako da ne jedemo u isto vreme.
Govorila bih da nisam gladna
ili da mi je muka i da ću jesti kasnije.
Koliko sam ti se samo puta u to klela?
Nikada ti nisam rekla
koliko mrzim tvoj pohabani sako
kojeg se sećam još sa našeg prvog sastanka.
Taj glupi, crni, izbledeli sako,
čija je postava hladnija od leda,
prepuna ožiljaka, ofucana, tanka…
Nikada ti nisam rekla
koliko me je izluđivao tvoj pogled
prepun sažaljenja, kada bih danima
bila tužna, odsutna i daleka.
A ti bi me držao čvrsto za ruke,
iako su mi smetale tvoja blizina
i tiha ljubav, duboka i čista
k’o netaknuta reka.
Nikada ti nisam rekla
da te volim, i možda mi je žao zbog toga.
Jer, zaslužuješ bolju ženu od mene,
ovakve neshvaćene, usamljene.
Nikada ti nisam rekla,
jer te možda nikada i nisam volela.
Ali, da mi nisi bio ni najmanje drag,
ova me pesma ne bi ovako bolela.
