Počeli ste da pišete sa trinaest godina, imate mnogo knjiga i nagrada. Da li se sećate o čemu ste pisali u prvim pesmama, koja je razlika između onoga kako na svet gleda dete, a kako odrasla osoba?
Da, zaista, sećam se da sam napisao pesmu koja je objašnjavala naše kulturne festivale, koja je bila u rimovanom obrascu. Pokazao sam je momku starijem od mene i on mi je predložio da skratim pesmu. Sada ga više nema na ovoj zemlji. Svet za dete je lep i pravedan, a svet za odrasle pun izazova i paradoksa kao što su lepo i ružno, ljubav i mržnja, blagostanje i siromaštvo, poverenje i izdaja, mir, sloga i rat. Opstanak na zemlji zahteva od odrasle osobe mnogo fizičkih i mentalnih doprinosa.
Zašto je važno negovati unutrašnje dete u odraslom životu?
U pesnikovom srcu nema odrasle osobe. Pravi pesnik je uvek detinjasto biće koje prvo govori srcem, a zatim umom. Zato pravi pesnici otvoreno govore za dobrobit ljudi bez obzira na sve okolnosti koje ih u tome mogu sprečiti. Govore o ljubavi, lepoti, mirnom suživotu. Govore protiv ubistava i ratova. Pravi pesnik je nevina duša, a dečiju dušu odlikuje nevinost pa uvek treba da se trudi da neguje kvalitet deteta tokom celog života.
O čemu ste pisali u prvoj knjizi?
Moja prva knjiga „Zvezdani rep“ je zbirka mojih originalnih pesama koje govore o mom detinjstua i mladosti. Pesma “Moj otac i zvezdani rep” je reprezentativna pesma ove zbirke u kojoj pišem o zvezdama i njihovom uticaju na čoveka.
Rođeni ste na Nepalu, da li su nepalski pesnici imaju uticaj na Vas da i vi postanete pesnik, koji od njih posebno?
To je, nesumnjivo autor Epa o Ramajani. Svako jutro sam slušao komšinicu kako recituje delove iz ovog epa, a koji je meni poklonio ujak Jadavčandra. Ep opisuje legendu o Rami i Siti, to je, između ostalog, sveti ep. Kasnije je to bio nepalski pesnik Madhav Prasad Ghimire čiju je „Gauri“, dugu, tužnu narativnu pesmu posvećenu njegovoj pokojnoj ženi recitovala moja majka.
Vaše pesme su prevedene na više od trideset jezika sveta, šta vaše pesme čini interesantnim za čitaoce širom sveta?
Zahvalan sam na ljubavi koju su mi pružili pesnici iz celog sveta, koji dobrovoljno prevode i objavljuju moje pesme na njihovim jezicima. Ponekad imam sreće da svojim rimama dotaknem nežna srca ljudi. Ponizan sam pred ovom milosti odozgo koja me obasipa za dobro čovečanstva. Verujem da su moje antiratne pesme i pesme protiv gladi one od posebnog značaja kad je u pitanju globalna zajednica. Nedavno su moje pesme objavljene u Uzbekistanu u časopisu „Svet knjige“ čija je urednica Hosijat Rustamova. Uzbekistanski jezik je postao trideset i peti jezik na koji su prevedene moje pesme.
Kuriozitet je da pišete na šest jezika, recite nam nešto više o tome?
Nepalski je moj maternji jezik. Hindi je jezik Indije, naše susedne zemlje. Već dugo dobro govorim standardni hindi. Ponizno bih priznao da me je ove godine ljubav prema globalnoj književnosti naterala da završim master studije hindi književnosti na Univerzitetu Tribhuvan u Nepalu. Engleski je sada standardni jezik u mnogim zemljama sveta, a ljubav prema ovom jeziku me je naterala da pre osamnaest godina diplimiram englesku književnost. Ruski je jezik koji sam naučio u Moskvi tokom studija tamo. Imam rusku diplomu u prevodu sa mog univerziteta. Priznajem da bih uskoro zaboravio ovaj jezik tokom ovih mnogo godina nakon što sam napustio Moskvu, ali ljubav prema ovom jeziku me još uvek fascinira, a pišem i na ruskom. Pored ova četiri jezika, pišem na jezicima maithili i tharu kojima govore milioni ljudi u Nepalu i Indiji. Mogao sam čak i da pišem na francuskom, ali vidim da sam gotovo već zaboravio francuski, koji sam naučio za dve godine u Moskvi. Sada me španski jako fascinira.
Vi ste i prevodilac, “idealan čitalac — prevodilac. On ili ona može da pocepa tekst, skine kožu, iseče je do kosti, prođe kroz svaku arteriju i venu, a zatim stvori novo živo biće”, napisao je Alberto Mangel, kako doživljavate ulogu prevodioca? Šta je najvažnije preneti čitaocu koji ne zna izvorni jezik?
Da, imao sam sreću da prevedem zbirku bajki mog ruskog prijatelja i pisca Eldara Ahadova. Ovo je bilo sa ruskog na engleski. Ova knjiga „Bajke”, Eldara Ahadova dostupna je Amazonu. Smatram da se originalnost i suština tekstova koje stvaraju pisci stranih jezika moraju čuvati, da ne bi uvek postojala opasnost da se čitaoci obmanu. Sečenje teksta do kosti može izazvati krvarenje gde možete izgubiti smisao originalnog teksta, prolazak kroz svaku arteriju i venu se nikada ne može desiti, jer ne možete sve da uradite: jezici imaju svoje reči koje daju posebno značenje koje je gotovo nemoguće ponoviti u stopostotnoj originalnosti. Izmišljanje novog živog bića nikada nije dozvoljeno prevodiocu, jer vam nije dozvoljeno da ubijete duh i pouke originalnog teksta. Po mom mišljenju, izjava Alberta Mangela o prevodiocu je opasna.
Uloga veštog prevodioca je da svojim čitaocima pruži pravi duh i pouku originalnih tekstova sa maksimalnom tačnošću reči. U pesničkim prevodilačkim delima, prevodilac bi u suštini trebalo da bude pesnik i trebalo bi da bude odličan govornik oba jezika sa bogatim rečnikom i snagom mašte jer su pesnička dela puna slika, simbola i metafora.
Po profesiji ste građevinski inženjer, magistrirali ste tehničke nauke na ruskom Univerzitetu prijateljstva, u Moskvi. Rođeni ste u Nepalu, a studije ste završili u Moskvi, ovo je veoma neuobičajeno kako je došlo do toga?
Studiranje u Moskvi mi je omogućilo da se povežem sa ruskim narodom. Naučili su me odličnom ruskom jeziku i već tada sam napisao nekoliko pesama na ruskom. Ostao sam dužan ovim ljubaznim ljudima i zato me boli rat koji traje između Rusije i Ukrajine. Obe su ruske koje vekovima dele istu kulturu i religiju. Imam desetak pesama posvećenih ovom neopravdanom ratu koje pozivaju na njegov prekid u svojoj najnovijoj knjizi „Rat i druge pesme“.
Što se tiče moje inženjerske profesije, dala mi je skroman hleb za život, a verujem da će me moje književno stvaralaštvo možda oživeti u srcima čitalaca, posle moje smrti. Za sada to radi prilično dobro.
Pišete o ženama, deci, ratovima, svetu, siromašnima, o svemu na šta čovek ne može da ostane ravnodušan, pesnik pogotovo. Koja je njegova uloga u savremenom svetu, gde nema mesta za empatiju?
Upravo te teme koje ste spomenuli su moje poslednjih nekoliko godina. U prošlosti, u mladosti, pa i nešto kasnije, pisao sam o prirodi, lepoti i ljubavi. Savest mi je govorila da nisu samo one za moj pesnički duh kada smo se suočavamo sa bedom u svakodnevnim zajedničkim ljudskim životima. Video sam ljude kako umiru od gladi, umiru od nepravednih ratova, a ženama i deci su uskraćeni hrana i dom, što pesnik u meni nije mogao da toleriše i tada sam počeo da pišem o tome. Odajem priznanje Loknarajanu, društvenom aktivisti i novinaru, koji je tokom mojih intervjua u njegovom radijskom programu insistirao da pišem i o običnim ljudima.
Postoji nepalska mudra izreka — Vaše „ja“— ovo je odredište vašeg puta. Da li se slažete sa ovim?
„Ja“ je Ego, a ovaj ego je uvek bio pokretačka snaga za sve da napreduju. Što se filozofskog značenja ove linije tiče, cilj svakoga je da na kraju postigne svoje ‘ja’. To je postizanje samospoznaje. Monizam koji preovlađuje u šivizmu kaže da je ovo ‘ja’ vrhovna i jedina istina
