Vanja je zbog posla morala da se preseli u drugi grad. Bilo je to manje mesto od njenog rodnog grada ali veoma lepo i mirno. Kupila je kuću od jednog momka koji je prodavao kuću koju je nasledio od bake.
Nameštaj je već bio tu, očuvan, samo je pozvala servis da dubinski operu mebl. Bila je presrećna što napokon u kući ima sobu od koje će napraviti biblioteku.
Posle par dana sredjivanja došlo je vreme da krene na posao. Ustala je rano, lepo se ubukla i izašla iz kuće. Pogled joj je privukao sadržaj sandučeta za poštu. Posmilila je da su već stigli računi, medjutim ne. Bilo je to neko pismo adresirano na nepoznatu osobu. Po rukopisu, rekla bi da piše muškarac. Stavila je pismo u torbu i otišla na posao. Pročitaće ga kad se vrati s posla. Ne sme prvi dan da kasni.
Došavši kući s posla, skuvala je kafu i sela na trem ispred kuće, uzevši pismo da pročita. Bila je u pravu. Pošiljalac je bio muškarac i, po rukopisu i rečima, rekla bi veoma interesantan muškarac. Pisao je nekoj devojci, koja je živela nekada tu. Pismo je bilo puno ljubavi, nežnih reči i čežnje.
Pročitavši pismo, rešila je da ga ostavi i da pita momka koji joj je prodao kuću da li zna tu Natašu iz pisma.
Kako nije ništa saznala o Nataši, ostavila je pismo sa strane, kako bi možda pročitala još koji put, da sebi ulepša dan tim divnim rečima.
Kroz par dana stiglo je novo pismo, pa još jedno, i još jedno i tako na svakih 4-5 dana stizalo je novo. Svako pismo je bilo sve lepše i nežnije. Posle nekog vremena rešila je da odgovori tom čoveku. Da mu kaže da uzalud piše jer tu nema Nataše. Napisla mu je pismo . Posle par dana stigao je odgovor. Izvinjavao se na smetnji i pitao je da li može da nastavi njoj da piše, da ostanu u kontaktu, možda se Nataša pojavi. Pristala je.
Stizala su pisma u istom vremenskom razdoblju kao i ranije. Zvao se Dejan i bio je veoma interesantan lik. Preko pisama su je jako dobro upoznali, i na neki način zbližili. Rešili su da razmene slike. Jedva je čekala da vidi fotografiju tog nežnog čoveka. Jednog jutra, krenuvši na posao, videla je pismo u sandučetu. Otrčala je da što pre uzme pismo. Otvorila je pismo i zanemela.Bio je predivan. Negde je već videla ovo lice ali nije znala gde. Rešila je da ga pita. Predložio je da se vide. I tako je dogovoren sastanak za subotu veče.
Došao je po nju. Lep, visok, lepo obučen i tako privlačan. Sigurna je bila da ga zna od nekud.
Pričajući, shvatila je da ga je videla na jednom seminaru koji su imali u Beogradu. Setila se i da je bio sa nekom devojkom…. da to je bila koleginica iz ovog mesta – Nataša.
Kroz pisma su se zbližili i uskoro i započeli vezu. Bilo joj je jako lepo sa Dejanom. Bila je zahvalna „zalutalim pismima“ i čarobnoj sudbini. A Nataša…. Nataša je bila samo izgovor kako bi joj se približio, inače pisma su bila upućena njoj. Videvši je na seminaru, dopala mu se ali nije bio siguran da li bi se i on njoj dopao, zato je smislio ovu veoma interesantnu zabunu. Saznavši za to, samo se osmehnula i zagrlila ga.
