Tog jutra prvi voz trebao je da krene u 6h. Na stanicu sam stigla ranije. Nisam volela da kasnim. Još desetak ljudi sledilo je moj primer.
Glas sa zvučnika javi da voz kasni, deset minuta.
„Dobro“ pomislih “ Nije toliko strašno. Još deset minuta.“ Tešila sam sebe, još više pripijajući kaput uz sebe.
Dva mladića, sa vidim znacima pijanstva, svojim smehom i glasnom pričom razbiše tišinu koja je vladala do tada.
Glasna sirena voza izmami nam uzdahe olakšanja.
Već pri samom ulasku osetih zagušljiv ali ipak topao vazuh. Zanemarih neprijatne mirise zarad toplote.
Sedoh na sedište do prozora. Uvek sam volela da gledam kroz prozor dok se voz klackao po šinama. Tada bih mislima odlutala ko zna gde sve.
Nije bilo puno ljudi tako da je svako izabrao zaseban separe. To mi je prijalo.
Sirena se oglasi i voz krenu polako.
Samo što sam odlutala u neku drugu dimenziju osetih nečije prisustvo.
Nevoljno se okrenuh ka čoveku koji je stajao blizu mene.
„Dobro jutro, da li je slobodno?“ Ljubazno upita šarmantan mladić.
„Da, izvolite!“ Neće mi smetati ovako lepo lice, pomislih.
Pokušala sam da se vratim svojim mislima ali putnik naspram mene započe razgovor.
Kaže, violinista je. Danas posle podne ima koncert u Novom Sadu. Priča postade prijatna i ja zaboravih svoje misli.
Bože, koliko sam neupućena, samo čitam svoje knjige i piskaram a vesti ne pratim. Eto, sad bih znala za poznatog violinistu Vladimira Despotovića i ne bih ispala ovakva glupača.
A možda mu je baš to i prijalo, što ga ne znam.
Bilo kako bilo uživali smo u razgovoru.
Nisam ni primetila kada smo stigli u Novi Sad. Glas sa zvučnika najavio je kraj vožnje.
Mladić mi se nasmeja i samo reče :“Vidimo se!“ I ode.
Kako, gde… Ništa ne reče.
Čim sam stigla u kuću moje bake, uključila sam internet na telefonu da proverim gde je koncert i u koje vreme.
U Google pretraživaču ukucala sam – Vladimir Despotović koncert u Novom Sadu.
Otvorih prvo što je izašlo.
„Sinoć je u 37. godini poginuo je naš poznati violinista Vladimir Despotović, dok se vraćao sa koncerta u Beogradu. Danas je trebao da održi koncert u svom rodnom Novom Sadu. Sahrana će biti održana danas u 15h…. .“
Odložila sam sve svoje obaveze za taj dan i otišla na groblje.
Velika skupina ljudi zaklanjala je jedan grob. Uspela sam nekako da se probijem i vidim ime pokojnika.
Spustila sam cveće i neprimetno se udaljila.
Sutradan, morala sam da se vratim u Pančevo. Sela sam u prvi jutarnji voz na uobičajeno mesto. Vrtela sam se gledajući jedna, pa druga vrata ali niko nije ušao sem dve žene.
Odbacih glupe misli i okrenuh se ka prozoru.
„Dobro jutro, draga moja! Izvini što to kasnim.“
Vladimir se ljubazno nasmejana i sede, ovaj put do mene.
Sanja Trninić: Voz
