Proleće je veselo pokucalo na vrata svih mališana u selu. Sva decu su bila na ulici od jutra do mraka, sem onih školaraca koji su imali obavezu da idu u školu i uče. Ali čim bi završili učenje i oni bi se pridružili malenim drugarima.
Maša je zimus došla sa svojom porodicom i tek je sad upoznala čari ovog malenog sela. Zima je bila hladna i duga i nisu baš mnogo izlazili iz kuća. Zato su sad, puni energije jurcali ulicama.
Od drugarica Jovane i Tare čula je da ona kuća na kraju sela je ukleta i tamo živi neka opasna starica Mara. Kažu da je sigurno veštica i da se nikako ne približava njenoj kući jer će baciti čini na nju.
Maša je pažljivo slušala drugarice. Nije se uplašila ali je ipak rešila da sluša njihov savet. Valjda oni bolje znaju, žive tu od rođenja.
Maša je naučila od svoje bake Milke da skuplja lekovito bilje, suši ga a onda daje majci da koristi kao začin ili za čaj.
Na izlazu iz sela bila je ogromna poljana, puna mirisnih travki. Maša je, jednog jutra, krenula tamo kako bi videla kakvog bilja ima.
Uzela je svoj ceger sa sendvičem i sokom, stavila slamnati šešir i uputila se ka izlazu iz sela.
Dan je bio predivan. Sunce je svojim zracima nežno milovalo devojčino lice. Išla je ulicom i razmišljala o svojim novim drugaricama. U selu je bilo drugačije nego u gradu. Svi su se poznavali i želeli su da se druže sa njom iako su je tek upoznali. U gradu su deca bila nekako ozbiljnija, ponašali su se kao odrasli, procenjujući da li će im prijateljstvo sa nekim doneti neku korist ili ne.
Udubljena u misli brzo je stigla do poljane. Mlada trava davala je utisak kao da poljana ima lep, zeleni tepih. Biljke su stidljivo izvirivale iz trave. Maša je sela ispod jednog starog hrasta i naslonila se na njega. Pojela je svoj sendvič i ubrzo zaspala.
Nije znala koliko dugo je spavala, kad je čula da joj se neko približava. Otvori oči i spazi pogurenu bakicu, oslonjenu na štap, kako joj prilazi.
„Dobar dan, dete! Vidim da si zaspala a sunce se pomerio i više nisi u hladu. Strah me da će te boleti glava posle.“ Reče zabrinuto baka.
„Dobar dan!“ Veselo odgovori Maša. „Krenula sam na poljanu da vidim šta mogu očekivati ovde od bilja i zaspala sam ispod drveta.“
„Ovde imaš raznog bilja, ali još ti je rano za to. Ja skupljam bilje ovde već godinama.“
Maša i starica nastaviše razgovor o bolju skoro do mraka. Pozdravi se sa bakom i krenu kući.
Pošto joj se svideo izlet, Maša je često odlazila tamo. Sedela bi ispod deveta, čitajući knjigu. Često bi sretala baku i sa njom vodila prijatne razgovore.
Jednom su je deca iz sela videla sa bakom.
„Zašto pričaš sa prokletom Marom? Zar te nismo upozorili?“
Maša ni jednog momenta nije pomislila da je to ta starica. Ova baka je bila divna žena koja ne može nikome nauditi.
Sledeći put, kada je srela, upitala je :
„Zašto vas deca i ljudi iz sela izbegavaju?“
Starica je poginula glavu, ćuteći neko vreme a onda je krenula da priča.
„Udala sam se jako mlada i došla ovde iz drugog sela. Ubrzo sam ostala trudna. Posle par meseci izgubila sam dete. To mi se dešavalo iz godine u godinu, sedam puta. Svekrva je rekla da sam prokleta i jedne noći me je izbacila iz kuće. Par dana sam živela u šumi, blizu sela, dok me nije pronašla jedna starica i povela svojoj kući. Bila je divna prema meni. Učila me je svemu što zna pa i o biljkama. Kad je obolela ja sam je negovala. Posle dve godine je umrla a ja sam ostala sama.
Svi iz sela su me izbegavali. Znajući da me ne vole sve više bih boravila u kući a izlazila sam samo da kupim potrebne namirnice ili da skupljam biljke.
Tako sam i ostarila , kao prokleta Mara. Sama bez ikog svog.
Deca kad bi me videla na ulici, gađali bi me kamenjem i govorili mi ružne reči. Ja bih samo poginula glavu i ubrzanim korakom uputila se ka svojoj kući. “
Bakine oči napuniše se suzama.
“ Samo ti razgovaraš samnom. Hvala ti! “
Maša je ćutke slušala baku ne znajući kako da joj pomogne.
Stigavši kući ispričala je priču svojoj majci.
Ona je rekla da ne vredi ona da isterije pravdu sa seljanima ali da može da posećuje baku i pravi joj društvo. Sutradan je mama ispekla svoju pitu zeljanicu i po Maši poslala baki.
Bila je presrećna kada je videla Mašu ispred svojih vrata. Odmah je pozvala na čaj. Sedele su dugo, uživajući u razgovoru i zeljanici.
Za stanovnike sela baka je i dalje bila ukleta Mara a za Mašu jedna divna bakica za toplim srcem.
T. S.
Sanja Trninić: Ukleta Mara
