Nedelja je dan za odmor i šetnju po starom buvljaku. Nena je volela da ode nedeljom na buvljak jer bi za male pare nalazila polovne ali lepe, markirane stvari. Ujedno bi i prošetala jer bi buvljak nedeljom bio ogroman.
Šetajući između redova nađe lepu plavu haljinu, bez rukava, strukiranu. Pomisli kako bi bila dobra za posao, za leto. Pošto je sad već pozna jesen cena je jako snižena. Reši da je kupi. Nastavi dalje zadovoljna kupovinom haljine.
U sledećem redu pažnju joj privuče lep kaput, braon boje, sa krznom oko vrata. Imao je kaiš oko struka i bio je dug do kolena. Upita čoveka za cenu i iznenadi se koliko malo traži za njega. Još jednom ga pregleda celog, misleći da je negde oštećen, ali ne, bio je to ceo i, reklo bi se, malo nošen kaput. Odluči se za kupovinu.
Zbunjena ali zadovoljna cenom kaputa, nastavi pravo ka automobilu, ostavljajući ne pregledane redove za sobom.
Kod kuće još jednom je pogledala svaki milimetar kaputa. Zadovoljno zaključi da je obavila dobru kupovinu. Ali, ipak će ga odneti na hemijsko čišćenje. Ko zna ko ga je nosio.
Pakujući kaput u kesu oseti ispod postave nešto da šuška. Začuđena, kako to nije primetila ranije, pogleda taj deo malo bolje i shvati da je nešto ušiveno ispod postave. Potraži odmah makaze i poče da para postavu.
Napravivši rupu izvuče neki papir, presavijen na četiri dela sa nekim sadržajem unutra. Poče otvarati papir, kad joj ispade neki novac. Podiže novac i stavi sa strane, rešena da prvo pročita šta piše na papiru.
Bio je to ženski rukopis, lep ali kao da je pisan drhtavom rukom. Sede u fotelju kraj prozora i poče da čita.
„Pišem ovo pismo jer mislim da treba da ostavim neki trag…. Ne znam da li ću preživeti. Muž me svakodnevno tuče, šutira…
Ujutru rano izađe iz kuće. Ne znam tačno gde ide, mislim da je izgubio posao. Mnogo pije, sigurno su ga izbacili s posla.
Uštedela sam malo novca, dok sam još prodavala jaja od naših kokoška i meso pileće. Tad sam još imala koliko – toliko normalan život. Onda je sve raprodao da bi imao za rakiju. Uveče bi dolazio kući pijan, tražeći da jede. Vremenom, imala sam sve manje namirnica i često nije bio zadovoljan time što ima za jelo. Onda bi me ošamario, uhvatio za kosu i bacio na pod a onda bi me šutirao dokle god bi imao snage. Sve me boli.
Više ne mogu da izađem iz kuće, zaključava me.
Čuvam ovaj novac ako ikada budem mogla da pobegnem odavde. A ovo pismo pišem jer… ako i ne odem, on će uskoro prodati i kaput a neko će, nadam se naći pismo i pomoći mi. Ovaj kaput mi je jedina vredna stvar koja mi je ostala od mojih roditelja. Krijem ga od njega ali ne znam koliko ću moći još.
Na dnu pisma napisaću adresu i naša imena pa, ako ga uzme i proda, valjda će mi neko pomoći….
Sandra Tomić “
Nena je bila u šoku. Pročita još jednom pismo a onda odjuri u policiju i ispriča celu priču.
Nakon uzimanja izjave, inspektor reče da će odmah poslati jedno vozilo tamo a da ona ode kući i smiri se. Javiće joj.
Otišla je kući i sela na kauč, nestrpljivo cupkajući nogama.
Posle par sati zazvoni joj telefon.
„Gospođo, pronašli smo kuću i ženu zaključanu u podrumu. Ona želi da Vas vidi.“ Reče inspektor i spusti slušalicu.
Nena odmah sede u auto i odjuri do policije. Ispred vrata stade da se smiri i pribere a onda pokuca na vrata inspektorove kancelarije.
Unutra je bio inspektor a preko puta njega sedela je mlada, mršava ženica, sva u modricama. Uplašeno podiže pogled i tada joj oči zasijaše. Izmučeno lice obasja nežan osmeh. Lagano ustade i priđe Neni.
„Draga moja, nemam reči kojima bih ti zahvalila. Spasla si mi život.“
Zatim tiho zaplaka i prekri lice radom izmučenim rukama.
Nena priđe i zagrli. Ostadoše tako zagrljene kad je jedan policajac ušao i rekao inspektoru da su joj našli muža i uhapsili ga.
Sandra zadrhta na pomen imena njenog muža a Nena je samo snažnije zagrli, ljubeći joj kosu.
T. S.
Sanja Trninić: U starom kaputu
