„Bako, srela sam danas onu Nataliju, iz susedne ulice. Ona je uvek tako nasmejana, srećna.“ Reče Nataša baki kojoj je volela da dolazi u posetu vikendom. Ostavljajući u gradu obaveze oko fakulteta volela je da uživa ispijajući kafu sa bakom u njenom cvetom vrtu na selu.
“ Nije uvek bila tako srećna.. “
… Natalija je nakon par meseci vraćena roditeljima jer nije mogla da zatrudni. Svekar i svekrva su doneli odluku da je rastave od svog sina. Iako se on bunio, jer je voleo, njihovu naredbu nije smeo da ne posluša.
Roditelji su je prihvatili iako je to bila velika sramota u selu. Ipak, to je njihovo dete.
Natalija mesecima nije napuštala kuću. Preko dana je pomagala majci oko kućnih poslova a noću je plakala, što zbog sramote, što zbog toga što su je odvojili od njenog voljenog čoveka.
Jedno jutro, otac se vratio raspoložen sa seoske pijace.
„Eto i nama da se osmehne sreća! Milan iz susednog sela pre godinu dana ostao je bez žene i čuvši za našu ćerku rekao je da hoće da je oženi. Rekao sam mu da ne može da rodi ali to njemu nije bitno. Daj Zoro jednu rakijicu da nazdravimo!“
Zora otvori kredenac i izvadi flašu domaće rakije gledajući ispod oka ćerkino lice.
Natalija je zbunjeno gledala oca ne znajući da li je to dobro za nju ili ne. Ali, nije imala izbora, očeva reč je morala da se poštuje.
Za sledeću nedelju dogovorena je prošnja. Majka je sašila novu haljinu ćerki. Njih dve su uredile kući kao za slavu i naspremale razna domaća jela.
Došao je i taj dan. Natalija je bila uzbuđena. Nadala se da će se nešto dobro desiti u njenom životu.
Širom otvorena kapija dočekala je prosce.
Dvojica muškaraca od oko 50 godina, ušla su na kolima koja su vukla dva lepa konja.
Natalija je izvirivala iza zavese da li će ući još neka kola. Ali ne.
Nakon nekog vremena otac je pozva da izađe iz sobe.
Pognute glave, pogleda uperenog u svoje nove cipele, izašla je iz sobe. Stidljivo podiže pogled i pozdravi goste.
Otac joj predstavi mladoženju i njegovog brata.
Milan je bio visok, snažan muškarac. Lica izbornog od briga, mekog pogleda.
Pozdravi Nataliju hvaleći njenu lepotu.
Sedeli do kasno u noć kad je Milanov brat rekao da je vreme da se krene.
Natalija ponese svoj maleni prtljag i sede sa njima na kola. Tuženog lica pozdravi roditelje, dugo gledajući u njih, dok nisu skrenuli iza ćoška.
Nije joj se sviđao Milan ali nije joj bio ni odbojan. Imao je nešto dobro u sebi.
U narednim danima to je i potvrdio. Bio je dobar prema njoj, donosio joj je sve što joj je potrebno za kuću i oslobodio je svih poljskih radova. Ali nije znao da joj pruži nežnost koju je Natalija toliko želela.
Nadala se da će se to promeniti vremenom, kad je zvoli. Ali nije.
Svako veče ga je čekala sa toplom večerom na stolu, sredivši se koliko god je mogla. On bi je pozdravio, oprao ruke i seo za sto da jede.
Za večerom bi joj pričao šta je radio u toku dana i pitao je kako je ona provela dan.
Onda bi otišli u postelju. Nekim danima bi imao želju za njom i odmah nakon toga bi se okrenuo i zaspao a nekad bi se odmah okrenuo na drugu stranu ne dodirnuvši je.
Vremenom je navikla na to ali nikako nije mogla da se pomiri sa tim da živi bez ljubavi i nežnosti.
Počela je da zapisuje svoje želje, nadanja. Onda bi papir savila u rolnu, koju bi ubacila u flašu i pustila je niz reku. Pismo bi potpisala imenom a ispod bi stavila datum i mesto iz kog je. Na taj način olakšala bi svoju dušu a nije strahovala da će Milan pronaći pisma.
Prolazile su godine. Nataliji je to već bio svakodnevni ritual. Uživala je u tome.
Jedne jeseni Milan se razboleo i ubrzo je umro. To je još više slomilo. Volela ga je na neki način i verovala je da i on nju voli iako to ne pokazuje. Sada je ostala potpuno sama.
Pisma u boci su i dalje plovila rekom samo, sada još tužnija.
U selo se doselio čovek iz susednog grada. Kupio je manju kuću i sredio je. Pročulo se u selu da se novi stanar raspituje o nekoj ženi. Meštani su brzo shvatili da je u pitanju Natalija.
Saznavši gde živi, počeo je da joj šalje pisma.
Pisma su bila kao odgovor na njena pisma koja je puštala niz reku.
Natalija je u početku mislila da je greška ali vremenom joj se to dopalo i znala je da su pisama namenjena njoj.
Jedno jutro, čekajući poštara, naišao je jedan gospodin lepo doteran, noseći buket cveća.
„Dobar dan! Tražim Nataliju.“
Rekao je čovek iako je već znao da stoji pred njom. Njene reči, nje osećanja tačno su ličila na ženu koja stoji pred njim. Po njegovom nežnom pogledu shvatila je da je to on.
Pozvala ga je unutra.
Od tad nežne reči govorili su jedan drugom gledajući se u oči. A pisama u boci više nije bilo. Nežne reči više nisu pisane, već su šapatom izgovarane.
Sanja Trninić: Tragom pisama
