Napokon tri neradna dana. Moći ću da se odmorim i posvetim čitanju i pisanju dokle god ne zaspim.
Počeću da čitam knjigu koju sam kupila pre par dana. Prilazim polici i čujem kako me neko doziva po imenu. Gledam oko sebe, nema nikoga. Sigurno sam umorna. Glas se sad pojačao. Uplašeno gledam oko sebe a pažnju mi privlači lampica sa police, koja treperi. Predivna plava boja, pali se i gasi. Znatiželja preovladava i ja pritiskam dugme ispod lampice.
Polica počinje da škripi i da se pomera. Sitna prašina pada sa police a knjige pomalo se meškolje na polici, uznemirene iznenadnim mrdanjem police.
Polica, sada u ulozi vrata, otvara se i ispred sebe vidim predivan vrt. Opčinjena prizorom zaboravljam na strah i laganim korakom ulazim u svet predivnih boja i mirisa.
Negovan vrt, prekriven raznim cvećem, žbunjem i drvećem, mami svojom lepotom. Po sredini stazica od kamenja različitog oblika, a nedaleko ispred mene lepa kućica, ne velika ali predivno uređena. Na tremu baštenska garnitura a sa terase u valovima iz žardinjera padaju muškatle i asparagos. Iza kuće vidim još lepši vrt. Pogledaću prvo to a onda ću pokušati da uđem u kuću i saznam ko tu živi i zašto mi sve ovo deluje jako poznato.
Nastavljam dalje nestrpljiva da pogledam sve lepote koje me okružuju. Ispred mene, predivan parkić od raznih vrsta grmova i drveća a po sredini letnjikovac i pored fontana. Oaza mirisa, zelenila i pesme slavuja, oduševljavaju me i ne dozvoljavaju da napustim to carstvo.
Ipak idem do kuće da razjasnim to što me muči. Idem prema kući i vidim pored ograde starca sa štapom. Smeška mi se.
„Dobar dan! Reče mi Maša da ćeš doći. Ona je morala da ode do grada ali je rekla da slobodno uđeš u kuću.“
Odjednom mi se sklapaju kockice. To je deda Ilija, Maša je nasledila svoju kuću od bake a ja…. ja se nalazim u svojoj priči. Ne mogu da verujem! Da li sanjam? Ne bih rekla, suviše je sve realno i ne mogu ovako nešto doživeti u snu. Svi ovi mirisi, cvrkut ptica….
Zahvaljujem komšiji. Uzbuđena ulazim u kuću. Kako je ovo fantastično! Videću kuću koji sam ja stvorila svojom maštom. Ali zašto sam ovde? Sigurno postoji neki razlog. Idem u kuću a odgovor će doći sam.
Raspored prostorija upravo onako kako sam pisala u svojoj priči. Setih se da u priči, iza police u biblioteci se nalazi tajanstvena soba gde se krila ona žena i pisala.
U biblioteci sve izgleda besprekorno, čisto, svaka knjiga na svom mestu. Prilazim polici i pronalazim dugme koje otvara čarobna vrata. Nestrpljiva pritiskam dugme i otvaraju se vrata ka stepeništu koje vodi u te odaje. Ulazim uzbuđena i presrećna što mi se sve ovo dešava. Gledam oko sebe, vidim sto gde je Maša pronašla rukopise. Možda je još nešto ostalo što treba ja da nađem. Otvaram prvu fioku, drugu, kad u trećoj nalazim pismo zaliveno voskom i pečatom. Pažljivo otvaram sa strane da ne lomim taj lep pečat u vosku koji se koristio pre mnogo godina za zatvaranje pisama.
U pismu, vlasnica ovog blaga se obraća svojoj ćerki. Moli je za oproštaj što je tajno volela drugog čoveka. Nemajući potrebnu pažnju i nežnost od muža, volela je jednog čoveka iako, ustvari i nije bila s njim dok je bila u braku. Piše da u parku, iza letnjikovca, ispod gomile kamenja postoji jedna kutija a tamo su njihove slike i pisma.
Odmah idem tamo da pronađem tu kutiju.
Zadihana dotrčavam do tog mesta i pokušavam da pomerim kamenje koje već dugo stoji tu. Otvaram kutiju i tamo nailazim na pisma i slike. Slike mi ispadaju iz ruku a ja ostajem zatečena onim što vidim. Na slikama smo moj dečko iz mlađih dana i ja. O čemu se radi ovde?
Shvatam da je priča proizvod moje podsvesti i moje izgubljene ljubavi. I da sam, ustvari, ja sam ta žena koja je tajno pisala u skrivenim odajama.
U tom trenutku, sve nestaje i ja se ponovo nalazim u svojoj biblioteci i uzimam knjigu koju sam kupila pre par dana, sedam na fotelju i počinjem da čitam. Da li sam stvarno bila u svojoj priči? Ne znam.
T.S.
Sanja Trninic – Svet iz maste
