Majsko sunce davalo je volje i dobro raspoloženja bračnom paru Mari i Jovi, koji su rešili da se presele iz grada u selo i tamo nastave mirniji život, bez stresa.
Živeli su već sedam godina zajedno ali dece još nisu imali. Doktor je rekao da je Mara stalno pod stresom zbog posla i brzog gradskog života i da bi bilo dobro da promene svoje navike a ako je moguće i okruženje u kom žive. Tada su doneli odluku. Prodali su kuću u gradu i otišli u selo.
Tamo je zaista bio raj.
Selo je bilo u dnu planine, odmah pored nepreglednih šuma. Bili su zadovoljni i kućom i okolinom. Počeli su da se bave voćarstvom. Mara je, još kao dete, naučila od svoje majke da šije. Ubrzo se to pročulo po selu i žene su donosile svoju garderobu na prepravke ili da im sašije neki novi odevni predmet.
Prolazile su godine, Mara nije ostajala u drugom stanju. Sve više je brinula zbog toga i polako padala u depresiju. Nastupili su dani kada ništa nije radila, samo je šetala po dvorištu i razmišljala. Jova se zabrinuo za njeno zdravlje.
Jednog dana, šetajući po dvorištu, pogled joj odluta ka šumi. Kao hipnotisana, ne razmišljajući uputi se u tom pravcu.
Šuma nije bila ogromna, lepa, mamila je svojim mirisom i tajnovitošću. Mara je išla sve dublje i dublje u šumu, ne znajući kuda se uputila. Iza jednog deveta, učini joj se da neko viri. Kao dete koje igra žmurke, Mara se nasmejano uputi u tom pravcu.
Iza drveta, stidljivo izviri devojčica plave, kovrdžave kose. Mara joj se nasmeja i time je ohrabri da izađe.
„Zdravo, ja sam Mara. Kako se ti zoveš?“
Devojčica je posmatrala Marino lice, procenjujući da li može da joj veruje.
„Ja sam Lena.“ Stidljivo spusti glavu.
Reč po reč Mara opusti devojčicu i oni krenuše da pričaju o raznim temama. Igrale su se i pričale dugo, dok Lena ne reče da mora da ide.
Pozdraviše se i svaka krenu na svoju stranu.
Ti susreti su prešli u svakodnevno druženje.
Jednog dana, Jova se ranije vratio iz voćnjaka i video da nema Mare. Tražio je okolo ali nje nije bilo. Primeti ugaženu stazu ka šumi i uputi se tamo. Pratio je već utabanu stazu i odjednom, primeti ženu kako kleči kraj jednog drveta. Zbunjen, priđe joj polako, posmatrajući je. Ona je nešto veselo pričala, smejala se, kao da je razgovarala sa nekim.
„Maro, s kim razgovaraš?“
Trže se i veselo se okrenu ka mužu.
„E ovo je Lena. Upoznajte se.“
Jova se osvrtao ali nikoga nije video. Tuženim pogledom pomiluje lice svoje žene. Uhvati je nežno za ruku i podiže sa zemlje.
„Ljubavi, idemo polako kući. Sigurno i Lena mora da ide.“
Zgrli Maru i laganim korakom krenuše ka kući.
Sanja Trninić: Susreti
