Dani u kući Petrovića nastavljeni su kao da se ništa dogodilo nije. Milan je ostao sam sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Nađom, kad ga je napustila žena Vera i otišla kako bi ostvarila svoje snove.
Bili su u braku osam godina i Milan je stalno slušao Verine priče kako će jednog dana postati glumica. Ćutao je, ne znajući šta bi joj rekao. Brinula je o njihovoj ćerki i, kako tako, vodila računa o kući. Nadao se da će je želja za glumom proći.
Živeli su u jednom malenom selu, daleko od prvog grada. U selu nije bilo mnogo mesta gde bi mogla da radi. Prihvatila je posao konobarice u seoskoj kafani. Milanu se to nije dopalo ali svaki dinar je dobrodošao a i nije hteo sve da joj brani.
Jednog dana, došla je vesela s posla, kao nikada do tada.
„Ja moram da idem. Mile me vodi u grad da postanem glumica.“ Saopštila je mužu.
Pokušao je da je urazumi ali nije uspeo. Spakovala je svoje stvari i otišla, ne okrenuvši se.
Nađa je plakala danima a onda, odjednom je prestala i nastavila da se igra kao i ranije. Milan nije smeo ništa da je pita već se trudio i on tako da postupa.
Trudio se da uradi sve kako Nađa ne bi toliko osetila odsustvo majke. Kuvali su zajedno, radili, uveče bi joj čitao priče i smišljao pesme samo za nju.
Godine su prolazile. Niko nije pominjao Veru. Živeli su kao da nije ni postojala.
Nađa je izrasla u lepu devojku. Kuvala je i obavljala sve kućne poslove, samo da ocu olakša i da mu pokaže koliko je srećna sa njim. On je znao da je na njenom mladom srcu ostala rana ali nije mogao ništa da uradi. Nije se više ženio da je ne bi još više povredio. Ceo život je posvetio njoj.
Jednog letnjeg dana sedeli su u bašti uživajući u hladnom soku od nane koji je Nađa pravila. Odjednom su primetili da im se neko približava. Žena u nekoj staroj haljini prilazila je pognute glave, noseći kesu sa par stvari. Kako se bližila kući Milan pozna svoju ženu. Zabrinuto pogleda Nađu i primeti njeno začuđeno lice.
„Dobar dan. Ja sam se vratila. Nisam uspela kao glumica. Mile me je prevario. Rintala sam po raznim klubovima govoreći da tako moram za početak. Da li ćete me primiti i oprostiti?“ Suznim očima, molećivo pogleda ćerku i muža.
Milan je pogledao Nađu i čekao njen odgovor. Ona je dugo gledala majku. Čas tužnim, čas ljutim pogledom a pomalo i sa tragom građenja. Posle dugih par minuta, pogleda oca, klimnu glavu u znak prihvatanja, okrete se i uđe u kuću.
Naredni dani bili su obavijeni tišinom i ponekim pogledom ispod oka. Majka se trudila da im ugodi sve više. Nađa je prihvatila da majka ostane ali reč nije progovorila sa njom.
Srce sa zakrpom ne može da voli kao dok je celo.
Sanja Trninić: Srce sa zakrpom
