Sara je ostala rano bez majke i odrastala je kraj oca, koji je puno radio i nije imao mnogo vremena da posveti svojoj ćerci. S njima u kući živela je njena baka Mara, očeva majka. Ona se trudila svim silama da nadomesti majčinu ljubav Sari, koja je svakom detetu potrebna.
Baka Mara je po ceo dan bila sa Sarom. Kuvale bi zajedno, mesile hleb i kifle, sređivanje kuću a uveče joj je baka pričala uvek neke nove priče. Sara je uživala u tome i mnogo je volela svoju baku.
Kad je odrasla, otac je poslao u grad na školovanje. Želeo je da joj priušti dobre škole, kako se ne bi mučila kao i on.
Sara je rešila da upiše medicinu. Mnogo je volela decu i želela je jednog dana da pomaže bolesnoj deci.
Baka Mara je bila već dosta stara ali, svejedno, jako je iznenadila vest da je umrla. Kad nekoga volimo i puno nam znači, ne želimo da verujemo da će nas jednog dana napustiti. Sara je jako teško podnela tu vest. Ona joj je bila sve – majka, otac i baka. Ali, život se nastavlja i morala je da se pomiri sa tim.
Završila je studije i počela da radi u obližnjoj bolnici. Radila je mnogo, po smenama i po 12 sati, ali to joj nije teško padalo. Bila je okružena decom i svakodnevno se oduševljavala njihovih pričama i nestašlucima.
Nekoliko godina posle bake, umro joj je i otac. Bilo joj je teško ali ipak ne kao kad je baka Mara umrla.
Uzela je par dana odmora i otišla u porodičnu kuću, kako bi sredila sve oko sahrane i oko kuće.
Pozvala je i svog advokata da podje sa njom.
Sve je proteklo kako treba i advokat je pokrenuo ostavinsku raspravu. Mada, ona je bila jedina naslednica, tako da je to bila samo formalnost.
Dok je tu, rešila je da vidi u kakvom je stanju kuća i šta treba da se uradi da bi se malo dovela u red. U poslednjih par godina otac je bio bolešljiv i nije mogao da održava kuću kao ranije.
Rešila je najpre da krene od tavana i pobaca nepotrebne stvari.
Kao i svaki tavan i ovaj je bio kao neka ostava za stvari koje trenutno ne trebaju, ali – možda će jednog dana zatrebati.
Bilo je puno stare garderobe po džakovima, stare šoljice za kafu, kakve su se ranije koristile dok moda velikih šolja nije potisnula lepo iscrtane, cvetne šolje.
U jednom uglu bile su njene igračke. Svake se setila i na trenutak su je vratile u detinjstvo. Videla je svoju lutku Unu koju je obožavala, i bez koje uveče nije mogla da zaspi.
Pored igračaka, bili su albumi sa slikama. Otvorila je prvi i suze joj orosiše oči. Ona kao beba sedi u majčinom krilu, obe nasmejane. I još niz majčinih slika. Pored njih bilo je dosta slika i sa bakom. I tek poneka sa ocem.
Obrisala je rukavom oči i nastavila da ispituje unutrašnjost tavana.
Pažnju joj je privukao drveni kovčeg. Star, ko zna koliko. Tako nešto vidjala je samo u filmovima.
Prišla je i polako ga otvorila, plašeći se da nešto ne polomi.
Unutra su bile neke jako stare slike , sa njoj nepoznatim licima,
par knjiga sa dvrdim koricama, izbledelim od stajanja, nekoliko pisama i jedna sveska, nešto kao spomenar.
Rešila je tu svesku i pisma da ponese dole i pročita.
Sišla je s tavana, skuvala sebi kafu i udobno se smestila u fotelju kad prozora, u kojoj je često njena baka sedela i čitala.
Čitala je prvo pisma ne shvatajući kome su upućena, jedino što je razumela je to da ih je pisala njena majka.
Prvo pismo je bilo veoma kratko.
„Dragi Petre,
Pišem ti ovo pismo, mada ne znam da li će ikada stići do tebe.
Želim da znaš da te mnogo volim ali moji roditelji imaju druge planove za mene. Pronašli su muža za mene i tu pogovora nema. Uskoro se udajem.
Znaj, bez obzira na sve, ti ćeš biti moja najveća i jedina ljubav.
Zauvek tvoja Sofija“
Nikad nije ni mogla da pomisli da njena majka je volela nekog drugog. Baka Mara joj je pričala da je njena majka bila dobra supruga njenom ocu, vredna domaćica i najbolja majka. Ali, ona se verovatno pomirila sa sudbinom i mada je volela tog Petra, trudila se da bude odlična supruga Sarinom ocu.
Bilo je tu još par pisama, upućenim njenoj drugarici Dani . I u njima je pominjala Petra ali je dosta pisala i o Sari.
Onda je na red došla sveska.
Njena majka je imala predivan rukopis, i bez obzira na sadržaj, to je izgledalo prelepo.
Izgledalo je kao neka priča, čak rukopis za neki roman. Čitajući dalje, shvatila je da je priča o Sofiji i Petru, i njihovoj neostvarenoj ljubavi.
Kada je završila čitanje, još dugo je sedela u fotelji, čvrsto grleći svesku, pogleda uprtog kroz prozor- negde u daljinu, osećajući tugu neostvarene ljubavi.
Došlo je vreme da se vrati u grad i na posao.
Ponela je pisma i svesku, želeći još koji put da pročita.
Posle par dana, kada je složila utiske, rešila je da pronadje izdavača i objavi majčinu knjigu.
Nije imala problema sa tim jer je priča zaista bila divna i odlično napisana.
Šetajući gradom, u izlogu knjižare, ugledala je majčinu knjigu. Suze su joj zamutile vid, ali osmeh je obasjao njeno lepo lice.
Knjiga se dobro prodavala. Bila je presrećna. Kao da je oživela majčinu i Petrovu ljubav.
Njen život se vratio u normalu, sve dok jednog dana nije dobila iznenadnog posetioca.
Posle posla sedela je u svom stanu i završavala čitanje knjige, koju je dobila od drugarice. Zvono na vratima, vrati je u stvarnost.
Otvorila je vrata i videla nepoznatog, starijeg ali ipak lepog muškarca.
– Dobro veče, Vi ste Sara?
Zbunjena, potvrdno je klimnula glavom.
– Ja sam Petar, prijatelj Vaše majke.
Saru je zbinio dolazak nepoznatog čoveka, ali kada joj se predstavio, osetila je neku bliskost sa njim. Pribrala se i pozvala Petra da udje unutra.
Majčina priča o njenoj ljubavi sa Petrom, učinila je da ipak oseća neku simpatiju ka tom čoveku.
Ponudila je Petra da sedne i upitala ga da li želi kafu. Ljubazno je prihvatio ponudu. Skuvala je kafu i sela nasuprot njemu.
U početku, Petar je bojažljivo krenuo sa pričom. Njeno nežno, nasmejano lice, ohrabrilo ga je da nastavi smelije sa pričom.
„Draga Saro, znam da te je ova naša priča jako iznenadila. Pošto si saznala o našoj ljubavi kroz majčinu priču, red je da ti objasnim neke stvari. Žao mi je što si na taj način saznala, nadao sam se da ću ti jednog dana ja ili tvoja majka, ispričati celu istinu.
Mnogo sam voleo tvoju majku, i ona će zauvek ostati u mom srcu.
Bili smo jako mladi kada smo počeli da se zabaljamo, iako smo od početka znali da je naša ljubav nemoguća. Naime, naši očevu su od malena bili u strašnoj svadji. Iz priče sam saznao da su voleli istu ženu i da su se zbog toga omrzli doživotno. Ali, ta njihova priča i nije sad toliko bitna.
Sofija i ja vidjali smo se tajno. Svesni da naša ljubav nije moguća, često smo razgovarali o tome, ali nismo mogli jedno bez drugog.
Sofija je bila moja princeza, predivne duge kose, očiju nežnih koje večito nešto sanjare a lice je uvek bilo ozareno, nasmejano.
Voleo sam njen osmeh, pokret, čak i njen sladak nosić i stisnuta usta kad se naljuti. Nikad nije ostajala dugo ljuta. To čisto i nežno srce nije moglo dugo da se ljuti.
Oboje smo završili školu i imali smo više vremena da se posvetimo jedno drugom.
Šetali bi uveče parkom, držeći se za ruke. Ona mi je prepričavala svoje dnevne dogadjaje a ja sam je uveseljavao svojim šalama.
Problem je nastao kada su naši saznali za našu vezu. Nastale su strašne promene. Njen otac je nije puštao iz kuće.
Uveče bih izdaleka posmatrao njen prozor, nadajući se da ću bar na tren da je vidim.
Jedina veza bila nam je njena drugarica Dana.
Slao sam joj pisma po njoj i ona je meni uzvraćala. Od Dane sam čuo da je Sofija strašno oslabila, da stalno plače i pati što ne može da me vidi. Ništa bolji ni ja nisam bio. Ali, nisam nalazio rešenje. Pokušavao sam da razgovaram sa ocem i da pridjem njenom ocu, ali nisu hteli ni da me saslušaju.
Posle nekih mesec dana, Dana mi je donela vest da će Sofiju udati za nekog nepoznatog mladića iz okolnog mesta. Moje dotadašnje nade su srušene. Više nisam imao čemu da se nadam. Par puta sam pomišljao da pobegnem sa njom, ali nije postojala šansa da ona izadje iz kuće.
I tako, jednog dana, udala se moja ljubav za drugog čoveka.
Čak ni Dana više nije imala neke vesti o njoj. Čuo sam samo da je trudna i da izgleda, kao srećno. Znao sam da to nije tačno ali morala je da se pomiri sa sudbinom. Posle par meseci, rodila je prelepu ćerku, tebe Saro.
Posle par godina, upoznao sam jednu ženu i oženio je. Nije tu bilo ljubavi, to više bio službeni brak. Ni ona nije od mene očekivala neku nežnost i ljubav, tako da mi je to olakšalo stvar. Rodila mi je sina.
Prošle godine, žena mi je umrla. Nisam mnogo patio. Nisam je voleo ali ipak je bila dobra supruga, majka i dobar drug.
Par dana pre nego je tvoja majka umrla, Dana mi je donela jedno pismo. Obradovao sam se jako. I posle toliko godina, moje umorno srce je zadrhtalo.
Nežno sam otvorio pismo, kao da sam se plašio da će se slova rasuti i da neću znati šta mi moja voljena piše. Otvorivši pismo, sav srećan počeo sam da čitam.
– Ljubavi moja,
Verijem da me nisi zaboravio. Ja sam na tebe svakodnevno mislila sve ove godine, verujući da ćemo se bar na „onom svetu“ sresti. Ta misao mi je dala snage da živim sve ove godine. Muž mi je dobar čovek, poštuje me i brine o meni i Sari. Zauzvrat ne traži od mene ljubav, koju svakako zaslužuje.
Kad sam se udala, rekla sam mu odmah da sam trudna, nadajući se da ću ga na taj način odbiti.
Medjutim, njegovo lice se ozarilo. Bila sam totalno zbunjena.
Rekao mi je da on ne može da ima decu i da je to Božiji dar, dobio je i ženu i dete. Bio je predivan prema meni. Saru je obožavao i voleo kao svoje dete.
Zamolio me je da Sari ne kažemo istinu. Plašio se da je ne izgubi. Smatrala sam da mu bar toliko dugujem. I tako smo živeli kao, naizgled, srećna porodica.
Nedavno sam saznala da me izjeda neizlečiva bolest.
Rešila sam da ti napišem ovo pismo i kažem istinu. Ipak, treba da znaš da je Sara tvoja ćerka. Znaj da sam te volela celog života i da si samo ti u mom srcu.
Sofija
Saznavši istinu, hteo sam odmah da dodjem po tebe. Ali ti si bila mala i ne bi razumela to.
Sad kad sam video knjigu, uverio sam se da je naša ljubav živela sve ove godine i da je vreme da te posetim.“
Sara je zbunjena slušala šta ovaj čovek, njen otac, priča. On je ućutao, čekajući njenu reakciju.
Ostali su tako da sede u tisini, svako sa svojim mislima.
