Euforija oko izdate knjige brzo je prošla.
Mia je pre dva meseca donela knjige od izdavača a prodala je svega desetak primeraka. Bila je tužna. Očekivala je da će ljudi tražiti njenu knjigu. Toliko su joj pružali podršku dok je knjiga bila u pripremi da je mislila da će brzo prodati bar pola tiraža.
Kao mala ostala je bez roditelja i sestre bliznakinje. Vraćali su se sa nečijeg rođendana i desila se nesreća van grada. Ona je tog dana ostala sa bakom jer je bila prehlađena. Koliko puta je od tada pomislila da bi bilo bolje da je i ona tad poginula sa njima. Ali, očigledno, njena sudbina je bila drugačija.
Da nesreća bude veća uskoro je napustila i baka. Mia je smeštena u dom za decu bez roditelja. Bila je slomljena od bola i uopšte joj nije bilo važno gde se nalazi. Ubrzo, jedan bračni par bez dece poželeo je da je usvoji. Nije pružala otpor. Mislila je, možda će imati više mira u nečijoj kući nego u domu. Njeni novi roditelji bili su divni prema njoj. Vremenom i ona postajala opuštenija i više im je posećivala pažnje.
Imala je divno detinjstvo sa njima.
Još u osnovanoj školi pokazala je ljubav i interesovanje prema knjigama i pisanju. Roditelji su je podržavali u tome i radovali se svakoj dobijenoj nagradi na konkursima.
Knjigu koju je napisala posvetila je svojoj sestri.
Jedne večeri, dok je gledala film, sinula joj je ideja. Poslaće knjigu na izmišljenu adresu. Možda će tako obradovati nekoga i na taj način umanjiti svoju tugu što slabo ide prodaja.
Rešila je da knjigu pošalje u Novi sad. Neko vreme je razmišljala o tome da se preseli tamo pa pošto nije neka bar njena knjiga ide tamo.
E sad, treba smisliti ime. Volela je ime Sara… „a koje bi bilo zanimljivo prezime…? “ Zabavljala se razmišljajući.
„Petronijević“. Da, tako će napisati. Odabrala je ulicu Laze Kostića 22.
Ujutru, pre posla otišla je da pošalje knjigu.
🍁🍁🍁🍁🍁🍁🍁🍁🍁🍁🍁
Petar je sedeo u svojoj fotelji kraj prozora kada je čuo nešto u dvorištu. Video je poštara kako odlazi. Sporim korakom izašao je iz kuće i krenuo ka drvenoj ogradi gde je sa unutrašnje strane bilo nešto umotano u šareni papir. Sporim pokretima sagnuo se da uzme paket. Vrteo je u rukama i dugo razgledao. Uneo je unutra da uz pomoć naočara utvrdi o čemu se radi i ko je šalje.
Na zadnjoj strani pisalo je samo Mia. Otvorio je i video knjigu. „Ko meni šalje knjige? U životu nisam pročitao ni jednu.“
Ponovo je uzeo omot pošiljke i čitao adresu primaoca.
„Sara Petronijević
Laze Kostića 22
Novi sad.“
Pročitao je par puta. Adresa jeste njegova ali ovu osobu ne poznaje. Rešio je ujutru da je odnese u poštu.
– Gospodine, da li je ovo Vaša adresa? pitao je službenik u pošti.
– Jeste, ali ja ne poznajem ni jednu Saru. Na ovoj adresi živim od svog rođenja. Nikad nije tu živeo niko sa tim imenom.
– Ne znam, ja Vam ne mogu pomoći. Ne mogu da tražim neku Saru po gradu.
Petar se okrenuo i otišao, noseći knjigu u ruci.
Nije znao šta da radi sa njom.
Došavši kući, skuvao je čaj i seo u fotelju. Držao je knjigu u rukama i gledao je. Otvorio je prvu stranu i nesvestan toga šta radi počeo da čita. Nakon pročitanih par strana potpuno je ušao u priču. Te večeri otišao je kasno na spavanje.
Dugo je razmišljao o knjizi i autoru a onda je utonuo u san.
Ujutru, čim je ustao skuvao je čaj i uzeo knjigu.
Kada je završio čitanje dugo je sedeo, gledajući u jednu tačku na svom tepihu. Kako da pronađe tu Saru – razmišljao je. Možda je bilo važno da knjiga stigne u njene ruke a možda ima i veze sa teškom sudbinom ove Mie. Rešio je, pokušaće da je nađe.
