Petar je danima razmišljao kako da traži Saru ili možda Laru. Na kraju knjige Mia je napisala da je posvećeno njenoj sestri Lari. Iz priče saznaje da je Lara poginula sa roditeljima…
Imao je osećaj da nije igrom slučaja knjiga stigla do njega već da je njemu dodeljena obaveza da spoji dve sestre. Nikako nije mogao da prihvati da je Lara poginula. Nešto mu je govorilo da je živa.
Nije imao kompjuter niti je znao da se služi njime. Setio se da komšinica Mira ima to sokoćalo koje mu možda može pomoći.
Već narednog jutra, čim je osvanulo, pozvonio je na Mirina vrata.
– Dobro jutro, čika Pero! Mora da je nešto jako važno kad dolazite ovako rano?
– Jeste!
– Hajde uđite.
Mira je skuvala kafu i sela naspram Petra spremna da čuje o čemu se radi.
On joj je ispričao šta se desilo.
– Zanimljiva priča. Mada, mislim da je to neka greška. Možda je devojka pogrešila ulicu ili čak i grad.
– Tako sam i ja mislio ali sve više verujem da nije greška. Možeš li da potražiš na internetu ova imena?
– Naravno, sad ćemo da vidimo.
Guglali su dva sata ali ništa nisu našli, čak ni autora knjige.
– Šta da radim? Nešto mi titra u grudima i mislim da moram nešto da uradim.
– Takav osećaj Vam je zbog priče autora. Zaista je teška sudbina te porodice. Ali i ona sama kaže da je sestra poginula. Znači, nema dileme.
– Da, možda si u pravu.
Petar uze knjigu, pozdravi Miru i poginutih ramena i glave vrati se svojoj kući.
Danima je sedeo i gledao knjigu. Na koricama bila je slika autora. Mlada devojka, sa tugom u očima, gledala ga je sa slike kao da traži pomoć od njega. Ali bio je nemoćan.
Uveče bi morao da popije lek za smirenje kako bi zaspao. Nije mogao da izbaci iz glave Miu i Laru.
Ujutru, ispijajući čaj, doneo je odluku. Odneće knjigu u biblioteku. Ne može više. Ovo ga jako opterećuje a ne može baš ništa da uradi.
Obukao je svoj stari kaput i duboke cipele. Na glavu je stavio već izlizan šešir i uputio se ka biblioteci.
Sporo se popeo na drugi sprat zastavši malo da dođe do vazduha a onda ušao u ogromnu prostoriju koja je bila prepuna knjiga. Miris na koji nije navikao zagolica mu nozdrve i iz nekog čudnog razloga požele da uzme nešto da čita.
Prišao je pultu gde je sedela mlada bibliotekarka.
– Dobar dan, izvolite!
Ljubazno ga pozdravi. On podiže glavu sa svoje knjige kako bi je pozdravio.
Zapanjen ćutao je neko vreme.
– Mia?
Tuga prekri njene lepe oči.
– Ne, nisam ja Mia. Ja sam Lara.
Petar preblede i pridrža se za pult kako ne bi pao.
– Da li ste dobro?
Devojka brzo zaobiđe pult i pridrža ga.
– Dođite da sednete.
Dade mu čašu vode. Kada se malo pribra upita je za Miu.
Tužan pogled se vrati u njenim očima.
– Mia je moja sestra. Poginula je sa našim roditeljima dok smo bile male. Bile smo bliznakinje. A od kud Vi znate za nju?
Tek tada Lara primeti nešto čudno u svemu tome.
Petar joj pruži knjigu i ispriča kako je dospela do njega.
Lari se zatresoše ruke i poče da plače. Iznenada ustade i zagrli Petra.
Srećom, preko izdavača našla je Miu. Njihovoj sreći nije bilo kraja. A onda su, udruženim snagama, krenule u istragu da nađu ko ih je razdvojio i iz kog razloga.
Petra su redovnog obilazili. Smeškale su se krišom jer bi ga svaki put zatekli sa knjigom u rukama.
