Topla voda slivala se niz Nadino umorno telo. Napokon je osetila mir i polako se opuštala, dozvoljavajući vodi da dodirne svaki delić njenog tela.
Tuš kabinu je napustila tek kad je osetila prve kapi hladne vode. Nerado je izašla i peškirom obavila svoje zgodno telo.
Imala je 45 godina ali mnoge devojke bi mogle da joj pozavide na izgledu.
Pogledala se u ogledalo a zadovoljan smešak prelete preko njenog lepog lica.
Kucanje na vratima prenu je iz tog blaženstva.
Ogrne bade mantil i otvori vrata.
Muž je pogleda tužnim pogledom.
Zabrinu je takvo lice njenog, uvek veselog muža.
Bili su nekih godinu dana u braku. Pre tri godine se razvela od prvog muža. Pošto je teško podnosila taj raskid, rešila je da posećuje psihijatra koji će joj pomoći da što pre izađe iz toga.
Tako je i upoznala Milana, sadašnjeg muža. Imao je svoju ordinaciju u koju je ona odlazila na terapije. Vremenom su se zbližili i venčali.
„Mila moja, moram da ti saopštim tužnu vest.“ Reče Milan i zagrli je oko struka, kad je izašla iz kupatila.
„Upravo su javili da je tvoj tata umro.“ Nastavi Milan, pomno posmatrajući njenu reakciju.
Nada se nervozno nasmeja.
„Ali moj tata je umro pre tri godine…. O čemu ti pričaš?“
„Dušo, znam da si ga mnogo volela i da ne možeš tako lako da prihvatiš tu vest. Dođi sedi.“
Uvede je u dnevnu sobu gde je sedeo Goran, njegov kolega.
„Milane, o čemu se radi ovde? Zašto je Goran tu i šta to pričate? Da li ste poludeli? Moj tata nije živ odavno.“
„Sve će biti u redu. Smiri se. Daću ti sad jednu injekciju koja će te umiriti.“ Reče Goran i krenu ka njoj.
„Ne želim injekciju, sasvim sam dobro….“ Vikala je uspaničeno Nada, otimajući se iz Mikanovih ruku.
Hladna tečnost ubrizgana u nju brzo poče da deluje i ona izgubi snagu a potom i zaspi.
„Da li si spremio sve papire za osiguravajuće društvo?“ Upita Milan kolegu.
„Jesam, sve je spremno. Ti samo nastavi da joj redovno daješ ove lekove i sve će biti u redu.“ Reče Goran i izađe iz njihove kuće.
Milan je pre dve nedelje, tražeći neki ugovor u njenom pisaćem stolu, naišao na ugovor koji je sklopila o svom životnom i zdravstvenom osiguranju. Osigurana je na ogromnu svotu novca ukoliko teško oboli.
Pošto je i sam bio lekar, nije mu bilo teško da je napravi bolesnom i obezbedi potrebnu dokumentaciju za njenu bolest.
Nije imala mnogo rodbine koja bi se previše uplitala u to. Majka joj je i sama bila dosta bolesna i stara a imala je i puno poverenja u svog zeta lekara.
Milan je nastavio redovno da joj daje lekove koje će je držati u stanju gde nije mogla sama ništa da preduzme, zavisila je od njega.
Kad bi dolazili neki prijatelji, davao joj je veću dozu i dozvoljavao samo na kratko da je vide, govoreći kako treba da odmara.
Ponekad, kad bi dejstvo leka malo oslabilo bila je svesna svoje situacije ali nemoćna da bilo šta uradi.
Milan je za kratko vreme dobio pare od osiguranja i dao Goranu njegov deo.
Jednom prilikom, Milan se vraćao s posla po ogromnom pljusku. Žureći kući da bi na vreme dao lek Nadi, izgubio je kontrolu nad vozilom i sleteo s puta. Nije bio povređen ali auto je bio oštećen i nije mogao da nastavi dalje.
Znajući da dejstvo leka ističe, krenuo je pešaka kući.
Za to vreme Nada je polako dolazila k sebi. Iako fizički slaba, mozak je postajao svestan situacije. Krenula je po kući da ga traži. Shvativši da nije kod kuće, krenula je ka vratima. Bila su zaključana a ključ nije imala.
Seti se izlaza kroz podrum.
Vrata podruma bila su otvorena.
Prođe kroz njega i izađe napolje. Milan nije znao za taj prolaz. Nikad ga kuća i nije preterano zanimala. Doselio se kod nje kad su se venčali.
Teško se kretala. Mišići su bili slabi i brzo je gubila snagu. Krenula je drugim putem od kuće, ne redovnom prilazu kuće kojim bi mogao da naiđe Milan.
Milan je žurio ka kući. Pokušao je da trči ali zbog nedostatka kondicije, brzo je posustao i morao je da nastavi koračanjem. Sada se već videla njihova kapija i prozori na spratu kuće. Bilo je upaljeno svetlo. Nije mogao da se seti da li je on ostavio svetlo. Pokušao je da ubrza.
Otključao je vrata i požurio ka njenoj sobi. Svetla su bila upaljena skoro u celoj kući. Naglo je otvorio vrata njene sobe i shvatio da nje nema. Trčao je po kući, tražeći je.
Shvativši da je nema istrčao je iz kuće ne znajući na koju stranu je otišla.
Iza kuće video je ugaženu travu. Požurio je u tom pravcu. Izašavši na put, u dalji video je Nadu..
Potrčao je dozivajući je.
Nada, kad ga je videla, uplašila se i pokušala je da potrči ali je pala. Milan je već bio na 100 metara od nje kad se zaustavio auto i pomogao joj da uđe.
Rekla je vozaču da joj nije dobro i da mora hitno do bolnice. Čovek je posluša i odveze je.
Milan, ne znajući šta da radi, vrati se u kuću i pozva Gorana.
Za kratko vreme Goran se stvorio kod njega.
„Moramo da bežimo. Ona je otišla verovatno u policiju a dejstvo leka je prestalo.“ Goran samo klimu glavom. Ubrzo sedoše u Goranov auto i krenuše k granici.
Za to vreme Nada je pregledana u bolnici. Nakon vađenja krvi utvrđeno je da su je držali pod drogama. Policija je obaveštena i već je krenula u potragu za njima.
Milan i Goran bili su na granici. Kolona vozila bila je poduža. Odahnuli su kad su stigli na red za prelazak carine.
„Dobar dan!“ Milan ljubazno pozdravi carinika i pruži njihove pasoše. Carinik ih pogleda, pogleda pasoše i pozva ih da pođu sa njim.
Obojica pretrnuše. Stajali su ćutke, čekajući da dobiju pasoše nazad. Međutim, u tom momentu priđe carinik i dva policajca.
“ Gospodo, pođite za mnom, uhapšeni ste.“
Za to vreme Nada je već ležala u bolničkom krevetu, primajući terapiju za oporavak.
Odahnula je kad je dobila vest da su ona dvojica uhapšena.
T. S.
Sanja Trninić: Prevara
