Nevena je već sa pet godina ostala bez majke. Živela je sa bakom, očevom majkom. Otac joj je umro ubrzo nakon njenog rođenja.
Jednog dana baka je odvela kod baka Mire na par dana. Rekla joj je da mora da spremi njenoj majci stvari za put. Majka joj ide u inostranstvo da radi i tamo će ostati par godina.
Nevena je bila tužna zbog toga ali nije mogla ništa da promeni.
Posle par dana vratila se kući. Odmah je ušla u majčinu sobu i videla da zaista nema ni nje ni njenih stvari. Danima je ćutala i tugovala. Onda je rešila da napiše majci pismo. Pošto još nije znala sva slova, nacrtala je sebe i majku u velikom srcu, a oko njih puno crvenih ruža . Majka je jako volela ruže. Rekla je baki da pošalje pismo majci.
Baka je pogledala tužnim očima ali je rekla da će poslati.
Nakon nedelju dana stiglo je pismo od majke.
Baka je otvorila i čitala joj. Nevena je bila presrećna i odmah je uzela novi papir, za novo pismo.
To dopisivanje se nastavilo. Nevena je bila zadovoljna što čuje bar nešto o majci.
Godine su prolazile. Naučila je da piše, pa je sada pisala majci pravo pismo.
To je već prešlo u neku rutinu. Slabo se sećala majčinog glasa ili bilo čega što se tiče nje. Imala je jednu sliku na stolu, kraj kreveta i nju je gledala kad god bi bila u sobi.
Bila je već četvrti razred. Vragolaste naravi, često se družila sa dečacima. Jednog dana, opkladila se sa njima da sme sama da ode do kraja groblja i da se vrati nazad.
Bio je sunčan dan i nadala se da će biti bar neki ljudi na groblju i da će ona uspeti bez straha da uradi ono za šta se kladila.
Krenula je stazom koja je vodila sve dublje u groblje. Gledala je pravo ne okrećući glavu, kako ne bi gledala spomenike.
U jednom trenutku, pogled joj privuče veliki buket crvenih ruža na jednom grobu. Uspori korak i nesvesno krene u tom pravcu. Kad se približila ugleda dobro poznatu sliku. Sliku koju je svakodnevno gledala. Bila je to slika njene majke.
Ukočeno je stajala kraj groba ne shvatajući zašto je slika njene majke tu. Kad se malo pribrala, shvatila je da sve ove godine pisma joj je slao neko drugi, shvatila je zašto je majka otišla na put bez pozdrava i zašto se ne vraća. Shvatila je zašto joj u pismu nikad nije rekla da će se vratiti, a tako je želela da pročita te reči.
Suze su same krenule. Kolena su klecala i ona plačući kleknu kraj groba milujući sliku tog dragog bića. Ceo njen, još uvek mladi život, izgubio je smisao. Znala je da više nikad neće videti majku a neće biti ni onih pisama koja su joj davala nadu.
Posle par minuta, oseti ruku svog drugara na ramenu. Zabrinuvši se zašto je nema, krenuli su za njom. Videvši je kraj groba kako plače i sami su shvatili šta se dešava. Ćutke su stajali kraj nje dok je plakala a onda su joj pomogli da ustane i odveli je kući.
Sanja Trninić: Pisma za mamu
