Novembar
Odlažem poslednju dokumentaciju u registrator, oblačim jaknu i izlazim na ulicu. Noćne svetiljke počinju da žmigaju. Njihov treptaj nagoveštava kraj dana a početak večeri. Tiho je. Svi su već u kućama, spremaju večeru i gledaju televiziju.
Hodam polako, nogu pred nogu, kao da brojim koliko koraka imam od posla do kuće. Opalo lišće, predivnih boja, nešto šapuće svakim mojim korakom. Verovatno i ono im neku svoju priču. Pogledah u ljubičasto nebo a jedna kap pade mi na usne. Ubrzo joj se pridružiše i druge. A onda kiša nadjača šapat lišća. Nastavila sam lagani hod do kuće po kiši a misli mi odlutaše u jedan kišni novembarski dan, pre pet godina.
Šetali smo, držeći se za ruke. Smejali smo se nekoj našoj šali, praveći pauzu samo za još jedan poljubac.
Odjednom je počela kiša. Zagrljeni, potrčasmo do prvog skrovišta. Tamo smo ostali zagrljeni dok nije prestala kiša. Od jakog pljusaka, bili smo mokri. Ali to nam nije pokvarilo raspoloženje. Čim je kiša prestala nastavili smo svojim putem, smejući se nekim, samo nama smešnim stvarima.
Ovoga puta bila sam sama. Nisam se sklanjala sa kiše. Pustila sam da ona spere tugu sa mog lica.
Kao i svakog dana, i tad sam kući išla njegovom ulicom. Kad sam bila blizu zgrade, pogledah ka njegovom prozoru. Mrak u sobi. Trgoh se čuvši ciku i smeh sa moje desne strane. Okrenuh se a tuga se vrati na moje mokro lice. On sa nekom devojkom, protrča pored mene i ne videvši me.
Spustila sam glavu a vrele suze potekoše niz lice. Ali, pada kiša, neće se videti.
T. S.
Sanja Trninić – Novembar
