Zatvara vodu na tušu i usporenim korakom okreće se da izađe iz tuš kabine. Uloži puno truda da iskorači desnom a potom i levom nogom. Napravi grimasu kad oseti bol. Rana na stomaku, prekrivena gazom, reguje na svaki nagli pokret.
Ima svega dva dana kako je Una došla iz bolnice. Treća operacija u poslednjih pet godina, ostavila je traga na njoj. Više nikad neće biti ona stara, koja je mogla da potrči kad god poželi, uradi bilo koju vežbu ili pospremi stan a da se pritom ne umori. Nikad više.
Posle prve operacije imala je jaku želju da se oporavi i oporavak je zaista bio brz. Posle druge već je imala manje snage i volje a sad, totalno se prepustila. Više nije imala snage da se bori i živi. Želela je da umre.
Bila je sama. Muž je napustio pre sedam godina. Dugo su planirali dete ali nije ostajala trudna. Na kraju mu je priznala da je kao devojka imala abortus i da je možda to sad uzrok njene neplodnosti. Mada….posle toga je rodila… Ali, tek to je bolna priča.
Dugo se zabavljala sa Goranom. Još iz srednje škole. Obožavali su se. Posle pet godina zabavljanja, ostala je trudna.
On je bio uplašen, zbunjen…. nije znao šta da radi. A onda joj je jednog dana došao sa pričom kako su oni mladi i da ima vremena za decu. On je voli i želi toliko toga da prođe s njom. Mlada, ludo zaljubljena, verovala mu je i složila se da je najbolje da abortira.
Danima je dolazio kod nje, donoseći joj cveće i poklone.
Posle godinu dana, opet je ostala trudna. Srećna, otišla je da mu to saopšti ali reakcija je bila gora od prvog puta. Posle duže svađe, rekla mu je da će da rodi i otišla.
Njeni roditelji su jedva prihvatili njenu odluku.
Nakon par meseci rodila je devojčicu. Čula je njen plač ali nakon pola sata pregleda, rekli su joj da dete nije preživelo.
Posle toga godinama je bila sama i tugovala je za izgubljenim detetom.
Onda je upoznala Milana. Pored njega ponovo se osetila voljenom i želela je sa njim da osnuje porodicu. Nakon kratkog zabavljanja zaprosio je.
Iznajmili su stan i počeli da žive zajedno. Godine su prolazile. Oboje su želeli dete ali ništa.
I sada, po drugi put slomljena, nije imala snage za novu vezu. Njeno telo samo je „rađalo“ tumore i to sve veće i veće.
Kada je napokon završila sa brisanjem i oblačenjem ode u svoju sobu i leže na krevet. Dugo je gledala kroz prozor mesec, dok nije utonula u san.
Uporno zvono na vratima probudi je iz dubokog sna. Lekovi protiv bolova činili su da spava kao komirana. Trgla se i pogledala na sat. Bilo je već pola deset. Uloži veliki trud i ustade iz kreveta.
Sporim korakom približavala se vratima.
Okrenu ključ u bravi i otvori vrata.
Mlada devojka stajala je ispred nje.
Nežno je gledala a tužna grimasa prekri lepo lice kad vidi u kakvom je stanju Una.
„Dobar dan! Vi ste Una Novaković?“
Una klimu glavom i pokuša da se nasmeje.
„Izvinite što se nisam najavila ali htela bih da razgovaram sa Vama o Vašoj ćerki.“
Uni se, na pomen njene ćerke, zavrti u glavi i ona pokleknu. Devojka je pridrža i odvede je do fotelje da sedne. Zatvori vrata za sobom.
„Dolazim iz centra za socijalnu pomoć. Ne znam kako da Vam ovo saopštim ali mislim da smo pronašli Vaše dete.“
Una je gledala u devojku kao da ne razume o čemu joj priča.
Još od momenta, kad su joj rekli da joj je dete umrlo, Una je sumnjala u to. Čim se oporavila od porođaja krenula je u potragu za istinom. I eto, napokon, posle toliko godina, prvi trag.
“ Devojka se zove Snežana i živi u Novom Sadu. Ljudi sa kojima je odrasla nisu njeni biološki roditelji i postoji sumnja da su im dete prodali. Trebalo bi da uradimo analize i da potvrdimo moje sumnje. Postupak će biti malo komplikovan, jer devojka ništa ne zna. “
Nova nada učini da Una živne.
Devojka reče da je smislila na koji način će to uraditi i da će, nada se, za par dana imati rezultat.
Una, sad već bolja i jača, ustade da isprati devojku. Devojka reče da će joj se javiti za par dana.
Dani su bili kao godine. Na svako zvono telefona očekivala je dobre vesti o svom detetu.
Desetog dana od prve posete, devojka pozvoni na Unino zvono.
Videvši je Unino lice se ozari. Onda je stade ispitivački posmatrati kako bi i pre nego što progovori, saznala šta ona želi da kaže.
„Draga Una, analize su pokazale da je devojka zaista Vaša ćerka.
Ali, problem će biti kako joj to saopštiti. Sve analize uradila sam uz pomoć školskog pedagoga koji je organozovao vanredni lekarski pregled.
Pedagog kaže da ona ne zna da to nisu njeni roditelji i da je jako vezana za njih. Predložila je da idemo polako kako je ne bi povredili Ona će smisliti najbolji način za to. “
Unina sreća je na kratko splasla znajući da još neće moći da vidi svoje dete.
“ Budite strpljivi. Za sad, daću Vam njenu sliku. Nazvaću Vas kad dobijem plan od pedagoga. “
Devojka je pozdravi i ode.
Una je sela u fotelju kraj prozora i zagledala se u sliku svoje princeze. Koliko će još morati da čeka?
Dani su bili sve duži. Bila je toliko nervozna da je zaboravila na bol zbog rane.
Posle nedelju dana čekanja, rešila je da ode u Novi Sad i potraži Snežanu, makar da je vidi iz daleka.
Izmorena od puta, sela je u kafić pored škole da popije čaj.
Nije znala koliko časova ima ali ako je i ne vidi sad, videće je sutra.
Prinela je vruć čaj ustima i zamalo ne ispusti šolju kad ugleda dve devojke kako sedaju za sto pored njenog. Jedna od njih bila je Snežana.
Predivna crna, duga kosa padala joj je preko ramena. Nasmejanog lica pričala je nešto drugarici.
Podseti je na sebe iz tih dana. Dosta su ličile, što fizički, što su im pokreti prilikom razgovora bili slični.
Na trenutak Snežana pogleda u Unu i par minuta zadrža pogled na njoj a onda nastavi razgovor sa drugaricom.
Uni tad zastade dah.
Nakon ispijenog soka devojke ustaše i krenuše dalje.
Una učini isto i krenu za njima. Kod prvog ćoška one se pozdraviše i svaka krenu svojim putem. Una nastavi za Snežanom.
Kod pete kuće od ćoška zastade i izvadi ključ. U tom trenutku ugleda Unu.
„Izvinite, tražite nekog?“ Upita Unu devojka.
„Ne, ne… ja živim tamo niz ulicu…“ Zbunjeno poče da muca Una.
Snežana je pozdravi i uđe u kuću.
Mrak je već prekrio ulice a Una
nije znala gde će da prespava. Umor je savladao i ona sede na klupu ispred jedne kuće a ubrzo i zaspa. Tako je dočekala jutro.
Hladan vetar probudi je. Sve na telu je bolelo od nezgodnog položaja u kom je spavala. Protegli se malo i protrlja oči. Utom primeti da neko staje kraj klupe.
„Dobro jutro! Niste valjda spavali tu?“
Una se trže prepoznavši Snežanin glas.
„Sinoć sam sela da malo odmorim i zaspala sam.“
„Sigurno ste se ukočili tu a i smrzli. Hajdete, vidim Vas u pekaru na vruće pecivo i čaj.“
Una bez reči krenu za devojkom.
Smestiše se za sto kraj prozora a Snežana naruči sveže pecivo i vruć čaj.
Za to vreme Una je posmatrala sa divljenjem.
„Čini mi se da Vi niste iz Novog Sada. Šta Vas dovodi ovde? “
“ U pravu si, ja sam iz Pančeva. Došla sam da tražim svoju ćerku.“
Snežana podiže pogled i znatižečjno upita:
„Kako to mislite, da tražite svoju ćerku?“
„Na porođaju su nas razdvojili i od onda tragam za njom. Tu je negde tvojih godina.“
„To je baš tužna priča. A zašto mislite da je u Novom Sadu?“
„Dobila sam takvu informaciju.“
„Aha… Želim Vam da je što pre nađete. Ali za to vreme morate imati neki smeštaj. Pomoći ću Vam oko toga.“
Nakon pekare Snežana odvede Unu do jedne bake za koju je znala da iznajmljuje sobu. Pozdravi se sa njom i ode uz dogovor da će se videti sutra.
Una i Snežana nastavile su svakodnevno da se viđaju. To druženje je obema jako prijalo.
Una je govorila da još nije pronašla ćerku a Snežala je tešila rečima da će naći, samo treba da bude strpljiva.
Jednog dana, dok je sedela sa ćerkom, pozva je devojka iz centra za socijalni rad i upita je gde je. Dobila je instrukcije i treba da počnu da realizuju plan.
Una je rekla da je u Novom Sadu. Devojka zaćuta na momenat a onda nastavi.
„Nadam se da niste uradili neku glupost? Čekajte me tu, dolazim.“
Završi razgovor i pogleda u Snežanu.
„Kako bi reagovala da slučajno saznaš da ljudi sa kojima živiš nisu tvoji biološki roditelji?“
Snežana spusti šolju i zagleda se u Unu.
„O čemu to pričate? Naravno da su to moji roditelji i ne želim da pričam o tome.“ Naglo ustade i ode. Una ostade na istom mestu zamišljenog pogleda posmatrajući automobile koji prolaze.
Snežana je otišla kući i brzim korakom otrčala u svoju sobu i legla na krevet.
Misli su joj prolazile kroz glavu sećajući se dana kad je naišla na neki čudan papir.
Tamo su bili neki njeni podaci i pisalo je da su joj od tog i tog dana oni roditelji ili tako nešto slično. Bila je mala kad je to videla i nije razumela to. Plašila se da ih pita kako ne bi dobila odgovor koji ne želi. A sad, kako je upoznala Unu vratio joj se film. A i gledajući Unu ptonalazila je neke sličnosti. Ali, to je nemoguće. Sigurno je pogrešno protumačila.
Sutradan iako je mislila da se neće sastati sa Unom, otišla je na njihovo mesto u isto vreme.
Unino lice se ozari kad ugleda Snežanu.
„Una, zašto se viđamo i zašto mi postavljate čudna pitanja?“
Una je gledala neko vreme a onda oprezno krenu sa pričom. Ispriča joj sve, pa i to da je saznala da joj je ona ćerka.
Snežana je zaplakala ali je i sve vreme negirala.
Došla je kući iscrpljena od plača i te veoma teške teme.
Majka je dočekala zabrinuta.
„Neno, šta bi ljubavi?“
Snežana je pogleda a onda joj ispriča šta se dešava ovih dana.
Majka, spusti pogled i ućuta a onda, ne znajući kako to da izbegne, ispriča celu istinu.
Obe su plakale.
„Na tebi je sad šta ćeš dalje. Tata i ja te iskreno volimo i želimo da ostaneš sa nama.“
Posle razgovora zatvorila se u svojoj sobi.
Sutradan je rešila da razgovara sa Unom.
„Una, saznala sam sve od mame. Žao mi je što su ti to uradili ali ja njih volim i ne mogu ih ostaviti. A opet, s druge strane, želim i tebe da viđam. Nadam se da me razumeš.“
Una ustade i zagrli je.
„Razumem te, mila moja. Važno je da sam te našla.“
Una je kupila stan a svoj, u Pančevu je prodala.
Bila je srećna što je pronašla svoje dete. Iako nije mogla da živi s njom bilo joj je drago što može da je viđa. Ljudima koji su je odgajali je oprostila i bila zahvalna što su dobro brinuli o njenom detetu.
Ipak, majčino srce je veliko i spremno na sve, samo da detetu bude dobro.
