Svi su se radovali vikendu sem Marine. Već duže vreme bila je okružena samo dokumentacijom firme u kojoj je radila. Ostalo je još par dana do isteka roka za predaju završnog računa a ona nije videla kraj.
Sneg je prekrio obalu Tamiša stvarajući bajkoviti prizor, dok su mu ulične svetiljke davale romantičnu notu.
Marina je na trenutak odlutala u mislima zagledana u zavejan kej. Volela je taj deo svog rodnog grada Pančeva. Često je dolazila na kej. Kao dete sa roditeljima dok je postojalo gradsko kupalište. Tada još nije bio ozidan kej ali ona dobro pamti staru sliku.
Zamalo da bude i statista u filmu „Balkan ekspres“ koji je snimljen baš tu, na njenom Tamišu.
Kasnije je išla u duge šetnje sa dečkom. Zagrljeni šetali su satima.
A onda muž, deca i sve to kraj njene reke.
Preko puta Tamiša, ka gradu bila je stara zgrada Svilare. Marina je volela tu zgradu zbog lepe fasade kojoj vreme nije moglo da naruši eleganciju. Čitala je da je još 1733. godine počela proizvodnja svile u Pančevu. Po gradu su sađeni dudovi, a 1850. godine zabeleženo je čak 1738 dudova. Jedan kraj grada dobio je naziv po dudovima, Dudara.
Marina je oduvek želela da uđe u tu zgradu ali nije imala hrabrosti.
Prošle godine jedan privatnik je kupio tu zgradu, renovirao fasadu i u zgradi otvorio jedan od mnogobrojnih svojih poslovnica.
Firma se bavila projektovanjem čeličnih konstrukcija i njihovom proizvodnjom a Marina je radila u knjigovodstvu.
U početku su joj rekli da će dobiti pomoć u knjigovodstvu ali, eto i posle godinu dana, radila je još uvek sama.
Iz razmišljanja je trže čudan zvuk iz susedne prostorije gde su bili stolovi za kojima su radili inženjeri. Malo se uplaši. Znala je da je sama u celoj zgradi. Možda je došao Milan, pomisli Marina.
Milan je kolega sa kojim se dobro slagala. Često su izlazili zajedno na doručak na pizzu u Kuli ili po pljeskavicu kod Bube. I on je često dolazio uveče da završi neki projekat.
Ustala je i krenula ka vratima sad već razmišljajući kako da se našli sa Milanom.
Nasmejana otvori vrata i zakorači u prostoriju. Zastade ukopana, držeći se za vrata.
Žene u čudnim haljina, opasane keceljama i sa marama na glavi radile su vredno oko nekih bačvi punih nečeg čudnog, belog. Sa desne strane stajale su neke drvene sprave. Seti se da je to razboj. Svi su užurbano radili. Niko je nije primećivao. Povrativši se od šoka, gledala ih je sa zanimanjem. Svako je dobro znao deo svog posla i veoma vešto ga je obavljao.
„Dobar dan!“ Marina se trže čuvši ženski glas koji je dopirao sa njene leve strane.
„Ko ste Vi? Mogu li da Vam pomognem?“ Upita mlada žena.
„Ja… Ja sam Marina. Radim tu u knjigovodstvu.“ Zamuckivala je pokazujući prstom na susednu prostoriju.
„U knjigovodstvu! Jao kako ja to volim iako nisam imala prilike baš dobro da naučim. Moj otac je računovođa i pored njega učim kad nemam obaveza ovde u fabrici. Mogu li da vidim to što Vi radite?“ Upita ona veselo.
„Naravno, izvolite!“
Uđoše zajedno u Marininu kancelariju a devojka zastade posmatrajući prostoriju sa vidnim zanimanjem.
„Kako Vam je ovde lepo! Koliko je ovo sve moderno… A šta je ovo?“ Pokaza rukom na kompjuter.
„To je kompjuter, u njega unosim podatke sa dokumentacije i on ih čuva. Zar Vaš otac nema to?“ Upita Marina ali i sama shvati da sigurno nema jer oni žive ko zna u kom vremenu.
„Ne. On ima razne knjige u koje unosi cifre.“
„Izvinite…?“ Pogleda u devojku očekujući da kaže kako se zove.
„Izvinite, nismo se ni upoznale, ja sam Kalina Dolovački.“ I pruži ruku Marini.
„Ja sam Marina. Marina Konstantinović. Htela sam da pitam, Kalina, koja je godina sad?“ Upita Marina znajući da je možda čudno pitanje ali očigledno nisu iz iste godine a možda ni iz istog veka.
„Sad je februar 1815. Po Vašem čudnom oblačenju rekla bih da ne živimo u istom vremenu. Koja je godina kod Vas?“
„Da, baš tako, nismo u istom veku. Ja sam u 2020. godini. Interesantno.“
Gledale su se neko vreme analizirajući jedna drugu.
„Oh, izvinite Kalina, ja imam brdo posla a kratak rok. Moram da radim.“
„Da li mogu nekako da Vam pomognem? “ Upita s nadom Kalina.
„Svaka pomoć će mi dobro doći.“ Nasmejano reče Marina. Sedoše zajedno za njen sto i Marina poče da pokazuje Kalini šta da radi.
Radile su danima zajedno. Za vreme doručka Marina je izvodila Kalinu u obilazak okoline.
Završni račun je predat na vreme. Zadovoljna obavestila je direktora o rezultatu.
„Bravo Marina! Svaka čast! Nikako da Vam dovedem pomoć ali Vi ste se odlično snašli i isplivali iz toga.“
Marina se nasmeja i izađe iz kancelarije.
„Kalina, odlično smo odradile posao. Direktor me je pohvalio. Sad idemo na kolače da se počastimo.“
Direktor je krenuo za njom želeći još nešto da joj kaže.
Stajao je na vratima i gledao kako priča sama sa sobom.
Marina primeti krajičkom oka njegovo zbunjeno lice. Namignu Kalini i povede je na zaslužene kolače.
