Srećna što će ga videti, uzela je kofu i otišla po vodu. Jedva je čekala da je majka pošalje. Ispravila je nabore po haljini, zagrizla je usne kako bi pocrvenele i nasmejana krenula.
On je već bio tamo. Lep, visok, u čistoj košulji, nakrivljenog šešira. Brčići su tek rasli ali on ih je redovno doterivao.
Stidljivo ga je pogledala, nasmešila se i spustila glavu.
Prišao joj je i nežno je pomilovao po obrazu.
„Mislim da je pravo vreme da sad pobegneš za mene.“
„Čekaj, strpi se još koji dan. Otac će otići kod strica, biće bolje tad.“
Dodirnuo joj je ruku, a ona je stidljivo sakri ispod kecelje. Napuni kofu i reče da mora da se vrati, majka je čeka. Obeća mu da će u petak doći i više se neće vraćati kući. On uzdahnu ali nemajući kud, pristade.
Od tog dana više ga nije videla.
Čula je da je otišao u rat, dan pre nego što su trebali da se sretnu.
Strašno je tugovala. Kad bi ostala sama u svojoj sobi, suze bi prekrile njeno lepo, mlado lice. Bila je sve slabija. Roditelji su se zabrinuli za njeno zdravlje. Oslobodili su je svih poslova i više pažnje su joj poklanjali.
Hteli su da je udaju za mesarovog sina, ali u ovakvom stanju nisu mogli.
Tako je prolazio dan za danom, godina za godinom. Nakon tri godine, čula je da je rat završen. Nada se vratila. Živnula je. Počela je bolje da jede i snaga joj se vratila. Kad je malo očvrsla, svakodnevno je tražila razlog da izađe iz kuće a onda bi odlazila na stanicu i čekala ga. Voz za vozom je prolazio ali njega nije bilo. Čula je razgovor nekih ljudi i iz toga sazna da je bio u zarobljeništvu i da je jako oboleo. Ali nije znala da li je živ.
Svejedno i dalje je čekala. Zimi čekanje na stanici bilo je kraće a leti je trajalo satima. Više nisu ni pokušavali da je udaju. Mislili su da je psihički bolesna.
Godine su prolazile. Sve je ostalo isto. Ona je sedela kao i prvog dana na stanici sa istom nadom da će ga ugledati kako izlazi iz voza. Samo su se godine videle na njoj. Ostarila je, kičma joj se savila a na licu videle su se bore iscrtane bolom i čežnjom za njenim dragim.
Zimi bi nosila neko staro ćebe i uvijala se na klupi. Ruke u iznošenim rukavicama sakrivala bi ispod starog kaputa a kapu je navlačila sve više na čelo i uši da bi se koliko toliko ugrejala.
Jednog dana je tako zaspala na klupi. Spavala je satima, ne osetivši zimu.
Mašinovođa je primetio da je već predugo tu i pokušao je da je probudi. Pošto nije uspeo, pozvao je lekare. Odveli su je u bolnicu i tamo joj pružili potrebnu pomoć ali nisu verovali da će još dugo živeti.
Na stanici je bila gužva. Stigao je voz sa puno ljudi. Stariji čovek, sa sedom bradom, izmučenog lica, oslanjajući se na štap, sporim korakom izašao je iz voza i uputio se ka zgradi. Meštani su ga gledali ne znajući ko je.
Čovek se raspitivao danima po selu o svojoj voljenoj. Saznao je da je u bolnici i uputio se tamo.
Lekari su mu objasnili kakvo je njeno stanje i rekli da neće izdržati dugo.
Ušao je u sobu i zastao kod kreveta. Njeno staro ali milo lice upalo je u ogroman bolnički jastuk. Tiho je disala. Prišao je bliže, uzeo joj ruku i nežno je poljubio. Uloživši puno napora, otvori oči. Prepoznavši ga, suze joj zamutiše vid. Izborano lice nasmeja mu se u znak dobrodošlice.
Privukao je stolicu i seo kraj nje. Držao je za ruku, pričajući joj šta je sve preživeo. Ostali su tako dugo, dok nisu oboje zaspali.
T.S.
Sanja Trninić – Na stanici
