Milica se mlada udala za Petra, već sa osamnaest godina. On je bio svega tri godine stariji. Ubrzo nalog što je rodila sina počeo je rat. Petar je morao da ode sa vojskom a ona je ostala sa detetom sama u ogromnoj kući na uglu ulice Lipa, u banatskom selu Bavaništu. Noću se plašila ali strah je prikrivala zbog malenog Đorđa.
Radila je po kući, dvorištu i njivi vukući sa sobom dete. Zimi bar nije morala da se bavi poljskim radovima. Nahranila bi stoku i pokupila drva a ostatak dana provodila je u kući. Od sestre iz Vršca naučila je da šije jorgane. To se pročulo po selu i vrlo brzo imala je ruke pune posla.
Noću, kad bi Đorđe zaspao, u malenom bloku crtala je šeme koje je posle prenosila na svilu jorgana. Brat joj je napravio razboj od drveta a ona je vešto savetovala mušterije koji su materijali najbolji za njihov prekrivač.
Jedne večeri na prozor joj je pokucala mlada žena, skoro njenih godina. Milica je pusti unutra kad je čula da dolazi zbog narudžbine jorgana za ćerku.
– Htela bih da mi sašiješ nežno rozi jorgan za moju Saru ali bih te još nešto zamolila. – skoro stidljivo je izgovorila poslednje reči.
– Kaži, o čemu se radi? – ohrabrivala je Milica.
– Znaš, moj muž sve više pije i strah me da će sve živo potrošiti i prodati. Već je počeo da mi uzima zlato koje sam dobila za venčanje. Imam jedan medaljon koji sam dobila od majke i njega bih da sačuvam za moju Saru.
– Dobro, a kako ja tu mogu da pomognem?
– Mislila sam da ispod svile u jorgan zašiješ medaljon. Tamo sigurno neće tražiti nešto za prodaju a Sarin prekrivač neće prodavati. Jedino je još pažljiv prema njoj.
– U redu. Uradiću to.
– Kad poraste daću joj medaljon.
I tako je Milica već sutradan krenula sa šivenjem. Žurila je što pre da prošije taj deo kao da se plašila da će muž one žene doći kod nje da traži šta može da proda.
Za par dana jorgan je bio gotov.
Sarina majka bila je prezadovoljna. Uopšte se nije primećivalo da se nešto krije ispod te prelepe roze svile.
Nakon nekoliko godina….
Godine su prolazile. Sara je izrasla u prelepu devojku. Nakon osnovne škole otišla je u grad u srednju medicinsku.
Majka joj je bolovala od raka. Godinama se već borila sa tom opakom bolešću. Već odavno je venula što zbog bolesti što zbog muževog ponašanja. Jedina svetlost u životu bila joj je njena Sara. Priču o medaljonu još joj nije ispričala. Rešila je da to uradi prvom prilikom kad Sara dođe. Radovala se to razgovoru. Ali, nažalost, nije ga dočekala.
Primivši vest o majčinoj smrti Sara je odmah doputovala. Tiho se oprostila sa svojom majkom.
Ubrzo je i sahranjena.
Vratila se školi a njen otac nastavio je da pustoši kuću prodajući deo po deo. Sve češće je iznosio na pijacu stvari iz kuće kako bi ih prodao.
Milica, kao svake subote, tako i te krenula je do pijace da kupi nove igle i konac. Kraj jedne tezge, dole na betonu, ugleda poznatu stvar. Roze jorgan, izbledeo, ležao kao tužno napušteno mače. Milica priđe i pogled uperi ka zemlji.
– Izvol’te gospoja, nije skupo.
Milica otvori novčanik i izvadi novac.
Sa starim jorganom uputi se ka svojoj kući.
Danima se raspitivala kako da pronađe Saru u gradu. Saznavši adresu uputi se ka njoj.
U torbi spakovan, prethodno opran, jorgan je krenuo ka svojoj vlasnici.
Ispred zgrade proveri još jednom adresu. Popela se na drugi sprat i pred vratima broj sedam najpre uzdahnu a onda i pokuca.
– Dobar dan, izvolite? – nežno joj se osmehnu devojka u crnini.
– Dobar dan. Ja sam bila prijateljica Vaše majke. Imam nešto za Vas.
Devojka upitno podiže obrvu i rukom joj dade znak da uđe.
– Vaša majka je jednom prilikom došla kod mene sa jednom molbom.
Milica, birajući reči, ispriča devojci priču a onda joj odši jorgan na mestu gde je bio medaljon.
Sari zasuziše oči. Uze medaljon u ruke i nasloni ga na srce. A zatim zagrli i poljubi Milicu u obraz.
