Bila je jesen, lišće je skoro svo opalo. Zbog toga je Maša imala samo još više posla, trebalo je očistiti svo lišće oko gazdine kuće. Maša i njena majka radile su u jednoj kući, u kojoj je živeo i radio doktor Vasić, zubar.
Mama je bila zadužena za kuvanje a Maša za čišćenje. Iako još dosta mlada, sa svojih 10 godina radila je bolje nego neka devojka od 20 god. Majka je od malih nogu učila da radi po kući tako da joj ništa nije bilo nepoznato.
Preko puta doktorove kuće, bila je prodavnica konditorskih proizvoda. Maša je retko jela čokoladu. Ponekad bi joj doktor kupio malo čokolade kad je bio dobre volje, ali to je bilo veoma retko.
Jednoga dana, čisteći lišće ispred kuće, pažnju joj je privuklo razmaženo kmečanje jedne devojčice ispred radnje. Bila je sličnih a možda i istih godina kao Maša. Tražila je od mame da joj kupi praline i pravila je galamu sve dok joj majka nije udovoljila.
Kupivši praline prešle su put i krenule su Mašinom stranom ulice. Razmažena devojčica, prolazivši kraj Maše, nakezi joj se uz neku odvratnu grimasu i da bi ponizila Mašu, baci joj na zemlju jednu pralinu. Maša je dugo gledala čas u čokoladu, čas u njih kako odlaze i suze joj krenuše niz lice. Ali nastavila je sa svojim radom.
Prošle su godine, Maša je izrasla u prelepu devojku. Kod doktora je dolazila žena sa svojim sinom kome je trebala popravka zuba. Dečko je bio veoma pristojan mladić. Odmah mu se svidela Maša. Za par godina, oženio je Mašu a ona mu je rodila preslatku devojčicu. Mašin muž je dugo radio kao asistent kod doktora Vasića a onda je otvorio svoju ordinaciju.
Maša je jednom prilikom, prolazila pored radnje sa slatkišima. Setila se koliko je želela da uđe tu i kupi šta god poželi. Ušla je sa svojom devojčicom da kupe neke slatkiše. Zadovoljne, izađoše iz radnje. Nedaleko odatle, bila je jedna cvećara. Maša je rešila da uđe i kupi neko lepo cveće kako bi ulepšala svoj dom. Kada je prišla radnji učini joj se da ispred vidi neko poznato lice. Devojka u iznošenim stvarima, čistila je ispred cvećare. Tek kad je prišla, prepoznala je razmaženu devojčicu, koja sad nije imala onaj pakosni izraz lica, već tužan pogled usmeren ka zemlji.
Maša je iz torbe izvadila jednu čokoladu i pružila joj je. Devojka je čudno pogleda.
„Sećaš se, jednog dana si s majkom prošla pored mene i dala mi pralinu, kad ja nisam mogla da je kupim. Mislim da ovoga puta je obrnuta situacija, pa želim da ti poklonim ovu čokoladu.“ Reče Maša i stavi čokoladu devojci u ruku.
A ona, spusti pogled, postiđena i tiho izgovori:
„Hvala“
Sanja Trninić: „Čokolada“
