Preseljenje iz Vojlovice, predgrađa Pančeva, u centar grada imalo je svojih prednosti ali i nedostataka. Alisa je išla u drugi razred osnovne škole. U aprilu su se preselili u grad i, po preporuci učiteljice, Alisa je trebala da ostane u toj školi do kraja školske godine a tek od jeseni da se prebaci u drugu školu. Iz tog razloga morala autobusom da ide u školu.
Bilo joj je teško što napušta staru kuću i školu ali morala je.
Optiština je te 1985. godine isplaćivala građane iz dela Vojlovice koji je bio naspram Petrohemije jer su imali nameru da prave takozvani Zeleni pojas. Zbog štetnog uticaja hemijske industrije sađen je park ili bolje rečeno šuma koja je trebala koliko toliko da pomogne u tom zagađenju koje je stvarala Južna industrijska zona.
U vreme selidbe Alisa je bila sa školom na Paliću. Kada se vratila shvatila je da nema njene lutke Nine. Izgubljena je u selidbi. Kuće su već bile srušene i nije mogla da ode da je traži.
Kad god je išla u Starčevo sa roditeljima prolazila je pored te šumice koja je bila sve veća i gušća. Zamišljala je kakav svet tamo postoji. Njena mašta daleko je stizala.
U Vojlovici imala je sestru Maju i često je išla kod nje. Kad god bi otišla pogled bi joj odlutao do šumice. Jednog dana, vraćajući se od sestre, rešila je da ode i zaviri u to zelenilo.
Stajala je neko vreme ispred razmišljajući da li da uđe. Zelenilo je napravilo gustu, skoro neprohodnu šumu. Nakon nekog vremena osmelila se i ušla.
Unutrašnjost je bila potpuno drugačija u odnosu na svet van šume. Samo spoljne strane ličile su na neprohodnu divljinu a unutra bila je prelepa zelena poljana sa puno poljskog cveća. Leptiri su leteli okolo i čula se pesma slavuja. Nedaleko od ulaza bilo je par manjih kuća. Začudila se od kud to na mestu gde je trebalo samo zelenilo da bude. Rešila je da ode i vidi ko tu živi.
Ispred kuća bila je tabla sa natpisom Zombilend. Glasno se nasmejala pročitavši naziv. Sada, još više radoznala, kroči u to čudno naselje.
Ispred jedne kuće ugleda neko čudno biće. Malo se trže shvativši da je to Zombi. Ali neka nota nežnosti na njegovom licu dade joj hrabrosti da priđe.
– Dobar dan.
– Dobar dan, devojčice. Dobro nam došla.
– Ko ste Vi i što ste ovde?
– Eh, čudna je to priča. Mojih par kolega i ja bili smo ovde dok se sadio Zeleni pojas i u jednom momentu fabrike su ispustile veliku količinu tamnog dima. Već sutradan postali smo ovakvi. Srećom naše porodice su dobro ali mi ovakvi nismo mogli mrđ’ normalan svet. Sagradili smo kuće za nas petoricu ovde i naše naselje nazvali Zombilend. Supruge i deca dolaze da nas obiđu i donesu hranu i odeću ali mi nikad ne izlazimo odavde.
– Baš mi žao zbog toga. Ali ova okolina je predivna. Mogu li malo da je pogledam?
– Naravno, izvoli. Ja ću spremiti čaj kad se vratiš da popijemo.
Alisa je radoznalo krenula dalje.
Jedan zec joj je protrčao ispred nogu. Učini joj se u momentu da se okrenuo i zove je da krene sa njim. Ona to i uradi. Vodio je čudnim stazama, na nekim mestima, slabo prohodnim. Malo je izgrebala ruku granom koja joj se našla na putu ali zanemari to videvši zeku da joj pokazuje na jedno drvo. Priđe i poče pažljivo posmatrati drvo. U donjem delu vidi rupu i u njoj neku malu ruku. Klekla je i zavukla ruku. Oduševljena nađenim pogleda zeku sa zahvalnošću. Njena lutka Nina, iako prašnjava, sa ishabanom haljinicom bila je neoštećena.
Htela je da pomazi zeku ali on ode dalje.
Uspomene joj se vratiše na dane bezbrižnog detinjstva i suzica poneka krene.
Uze lutku u naručju i krene ka kući dobroćudnog zombija.
Dočeka je sa kolačima i čajem.
Sedeli su ispred kuće pričajući o vremenu dok su tu bile kuće i kad je on bio običan čovek.
Alisa ga pozdravi i obeća da će ga posećivati.
Na izlazu okrenu se još jednom da vidi mesto gde je nekada živela. Na tren kao da je videla svoju kuću. Obrisa suze sa obraza i krenu svojoj novoj kući.
