Na internacionalnom aerodromu Pudong ima toliko ljudi da se doslovno sudaramo. Sutra je kineska Nova godina. Kinezi se žure kući da praznik provedu sa svojima. Neverovatna je činjenica da je ovaj period godine povezan sa najvećim „migracijama“ ljudi na planeti. Čak pola milijarde Kineza za praznik putuje u druge kineske gradove, ili se sa udaljenih destinacija na kojima radi, vraća u rodni grad.
Pudong je moderan, internacionalni aerodrom. Na zidovima beskrajnih hala nema nijedne reklame. Ili ipak… na par koraka ispred, na potpuno praznom zidu ogroman plakat. Jedan, jedini, dugačak desetak ili više metara. Sa njega se smeši Novak Đoković. Tačno, on je u Kini ikona. Super, stigli smo i ovde…
Moj Ivan me čeka ali jedva ga prepoznajem. Od kada sam krenula od kuće prošlo je dvadesetak sati i titra mi pred očima od umora. Nije nam lako da nađemo taxi, svima se žuri. Stižemo u stan u Jing’an distriktu i tonem u okrepljujući san.
Budim se u nekom drugom svetu, u nekoj drugoj zoni: vremenskoj i klimatskoj. Ne želim ništa osim da što pre izađem i osetim Kinu. Prvi „udar“ je neočekivan i istovremeno zastrašujući. Čoveku je tako lako da se oseti sitnim u ovolikom gradu. Bez obzira na ogromnu površinu, u Šangaju sve građevine streme u visinu. Toliko visoko da se gornji spratovi jedva naziru. Jing’an hram nam je takoreći ispred kuće. Ugnjezdio se između modernih zgrada na samom početku glavne šangajske ulice, Nanjinga (Nanđing). Tradicionalan, kineski; opstaje na jednom od najprometnijih delova grada i nekako, i pored futurističkih građevina u okolini, uspeva da dominira.
Okrećem se ka Nanjingu. Na sve strane prolaze pešaci, kola ali i mnoštvo motora, bicikala pa čak i kojekakvih trotineta. Šangaj je nemilosrdno veliki. Teško je bilo gde stići pešice.
Na trenutak se trgnem. Kakva je ovo skalamerija od kola? – pitam Ivana. On se smeje: Nikada ranije nisi videla Maserati? Navikavaj se, kaže, u Šangaju si. Dok radoznalo okrećem glavu u želji da sve odjednom upijem, bacam pogled na Kineze sa kojima se mimoilazimo. Niski su, tamni… to sam već znala, ništa novo. Obraćam pažnju na garderobu. Čudim se; u ovom gradu nikakva moda ne vlada, očigledno im nije dovoljno bitna. Ono što prodaju u svojim radnjicama po Beogradu, ovde doslovno niko ne nosi. Ali zato svi nose mobilne telefone i foto-aparate najnovije generacije. Kinezi, očigledno, vole tehniku.
Grad je ukrašen crvenim lampionima. Večeras u ponoć Kinezi dočekuju Novu godinu. Februar je i stiže „pokretni“ praznik koji u ovom delu sveta zovu „Prolećni festival“. Počinje sa Novom godinom i slavi se dve nedelje. Veruje se da je poslednja nedelja stare godine najhladnija u toku zime i da posle nje, sa novom godinom, počinje i proleće.
Kinezi su veliki tradicionalisti. Tokom dvonedeljne proslave, praktikuju njima svojstvene rituale. Bacaju petarde jer tako, veruje se, teraju zle duhove. Jedan od dana u kojima se proslavlja svetkovina predodređen je za ukrašavanje domova. Drugi za darivanje, sledeći za posetu rođacima. U Kini se zna ko je stariji: posebnog dana odaju poštu svojim najstarijima. Odlaze u hramove i pale mirišljave štapiće, iz nekog razloga svuda u svetu poznate kao indijske. Nova godina je u ovom delu sveta verski praznik.
Šetamo duž 5,5km Nanjinga. Smenjuju se građevine, sve viša jedna od druge i nadmeću se u arhitektonskim stilovima. Zgrade od modernih materijala sa završecima u obliku krune, jedra, upaljača ili letećeg tanjira, ovde su redovna pojava. A osvetljenje? Sveti Bože! Zašto Pariz nazivaju gradom svetlosti? Da li su bili u Šangaju? Možda ga baš zato iz milošte zovu Parizom Istoka… Usput se šalimo da će Šangaj izvesno da bankrotira uz ovoliku količinu ulične rasvete i svetleće reklame.
Nanjing nas dovodi na Bund, prometni kej na samoj obali Huangpua. On se uliva u neuporedivo veći Jangcekjang, ali srce Šangaja leži na Huangpuovim obalama. Prvi utisak o Bundu je toliko snažan da je nezamislivo da će ikada izbledeti. Neke od građevina koje su decenijama smatrane najlepšim na svetu smestile su se uz samu šetališnu zonu. Sa druge strane reke svetli, po mnogima, jedan od najspektakularnijih pogleda koje ljudsko oko može da vidi. Neke od najviših građevina sveta, predvođene Šangajskim tornjem, guraju se na Lujiazuiju, poslovnom jezgru Šangaja.
Prilazi mi nekolicina mladih Kineza i sa blaženim osmesima mi pokazuju na foto- aparat. Usput uporno pričaju na kineskom kao da očekuju da ću da ih razumem. Hoće da se slikaju sa mnom. Podižem palac, zašto da ne… Zabavljaju me i grlim dve majušne Kineskinje oko ramena. I jedna i druga prstima formiraju slovo „V“, međunarodni simbol pobede. Smešimo se. Ne znam ko su, odakle su, kakve su. Nema veze, tanane niti međusobne simpatije vibriraju u vazduhu. Zahvaljuju mi osmesima i odlaze.
Sat oglašava ponoć. Nekoliko hiljada ispaljenih vatrometa osvetljava šangajsku noć. Kinezi su vodeći svetski majstori pirotehnike. Milijarde iskri šara nebo nad nama dok buka od petardi postaje zaglušujuća. Pogledam nekolicinu stranaca u grupici nasuprot nama. Plavi su, svetle puti; možda Nemci, Skandinavci… I oni upijaju atmosferu i zamišljeno se osmehuju. Samo šačica nas „uljeza“ među milionima Kineza dok obeležavaju svoju svetkovinu. I pretpostavljam, slične misli nam se prikradaju dok prolaze prvi minuti Nove godine – „kakva je privilegija biti na ovako fascinantnom mestu u ovom prazničnom trenutku?“
…I neka nam je svima srećna kineska Nova godina!
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
