Rešili smo da prošetamo po centru i umešamo se u šarenilo šangajskih ulica. Tek sam sletela, a Kinezi mi već mame osmeh na lice i suze na oči. Prolazimo kroz Century park, a sredovečni Azijati nonšalanto šetaju u kućnim mantilima i papučicama, kao po svom dvorištu. Pod miškom nose obavezni termos sa zelenim čajem. Pojedini sede ispred svojih kuća, igraju društvene igre ili zajedno obeduju. Druže se: mladi, stari, svi redom. Kompletne familije zajedno provode vreme. Voze bicikle, bacaju frizbi, šetaju ili hrane mace i golubove.
Na velikom proplanku par Kineza usredsređeno gleda u nebo. Daleko su mi i ne vidim šta drže u rukama. Pratim njihove poglede i u trenutku mi se usne razvlače u osmeh. Puštaju zmajeve! Divne, šarene, najrazličitijih oblika i ogromnih razmera. Poigravaju na šangajskom nebu onako kako to Kinezima odgovara. Prilazim bliže i shvatam da nijedan nema manje od pedeset godina. U svom hermetički zatvorenom svetu, puštaju zmajeve i raduju se kao deca. Ostatak sveta za njih ne postoji… Malo dalje, znatno mlađa ekipa upravlja dronovima. Ne čudi me. U gradu sam u kome malo šta ima privilegiju da iznenadi. Spoj Istoka i Zapada, tradicionalnog i modernog. Idu u korak sa novim tehnologijama i oberučke ih prihvataju.
Kinezi neguju kult biljaka i uređenih vodenih površina. Na sve strane po gradskim parkovima lenjo se mreškaju vode prirodnih jezeraca. U njima plivaju na hiljade, među Kinezima obožavanih, šarana. Kod nas ih nazivaju japanskim, a ne kineskim šaranima, a u svetu su poznati pod nazivom Koi Fish. Od beličasto – narandžastih, do crvenkastih tonova, bezbrižno se brčkaju na svojoj teritoriji, dok se gomile Kineza između njih provlači u čamcima i pedalinima.
Šteta što je zima – kaže Ivan koji je šetao sa mnom – sva jezerca bi bila puna lokvanja. Trgnem se. Čak i sada, u februaru, ceo Šangaj miriše na cveće. Svaka i najjednostavnija travnata površina je uredno podšišana. Mora da imaju sijaset baštovana, šalimo se.
Par minuta kasnije, započinje poj; glas isuviše glasan da bi to mogao da bude bez mikrofona. Postariji Kinez, stoji na improvizovanom splavu na jezeru i peva koliko mu grlo dopušta. Za sebe, za druge, za sunarodnike ili strance. Okrenut je leđima šetalištu. Gleda u vodu i predano nastavlja. Živi za svoju pesmu i nesebično pušta ostatak sveta da uživa u njoj.
Nedaleko odatle desetak Kineskinja vežba Tai či. Mislila sam da je to urbana legenda. Kinezi koji vežbaju Tai či i to na javnom mestu. Kliše, klasika… Međutim, evo ih. Predvodnica, starija gospođa, upravlja svojom “četom” i ne obazire se na posmatrače. Tu smo, možda i preblizu, ali volim da verujem da ne smetamo. Kako mi se čini, Kinezi su posebni ljudi, na nadasve čudnoj planeti nazvanoj Kina.
Narod sa Pacifika ima jednu veliku specifičnost za koju nikada nisam čula, nigde drugo u svetu. Oni “prodaju” svoju decu. Polako, ne sudite naglo! Saslušajte priču… Mladi, generalno rano stupaju u bračne odnose. Međutim, ukoliko do toga ne dođe spontanim putem, roditelji, bake i deke, su osmislili kako da izreklamiraju svoje najmilije. Određenog dana u nedelji, mesecu, ko bi znao, sakupljaju se u parkovima i nose kratke rezimee svojih potomaka. Par osnovnih, ličnih podataka: visina, poreklo, obrazovanje, zanimanje i slično. Ako imate sreće, možda i fotografija. Biografije postavljaju na rastvorene kišobrane, da bi svima bili dastupni za čitanje. Provodadžišu, dogovaraju se i traže potencijalne saputnike za svoje najbliže. Pa, ako prođe – prođe. Nadaju se potomcima i nastavljanju loze.
Ovaj narod ima divnu “naivnost” i neprocenjivu prostodušnost svojstvenu deci. Svoju bezbrižnost, nekim čudom, uspevaju da sačuvaju i u starosti. Simpatišu, nas, strance koji posećujemo njihov grad. Stide se, iskreno se smeju i klimaju nam glavama u znak odobravanja. Traže da se slikaju sa nama, ili nas slikaju krišom, kada ne vidimo. Mirno, nežno, dobrodušno.
Kada sa Kinezom obilazite grad, ništa vam neće nedostajati. Gostoljubivi su bez premca. Trudiće se da vam ukažu na tradiciju i običaje, da vas upute, odvedu na lokalne specijalitete i poklone vam suvenir, da ih ne zaboravite. Istina, ovaj narod nije ovladao engleskim, ali trude se svojski. Ako im se obratite, a ne umeju da vam odgovore, sramežljivo će se nasmešiti, gestikulirajući, ili će početi zdušno da vam se obraćaju na kineskom. Tačno je, umeju da budu navalentni ako žele nešto da vam prodaju, ali ignorišite ih trenutak-dva i otići će. Mala cena za sve dobročinstvo koje možete očekivati od naroda kome sam naučila da se divim i iznad svega poštujem.
Dakle, sve što ste mislili da znate o Kinezima, potrudite se da zaboravite. Jednom, kada stupite na kinesko tle, iznenadićete se. Pitam se šta bi prosečnom Srbinu prvo palo na pamet kada se spomene Kina? Jeftina garderoba, robne kuće koje otvaraju po Beogradu ili specifični istočnjački mirisi koje one sa sobom nose. To je tek delić i to onaj manje bitan, koji se u dalekoj Kini u trenutku zaboravi.
Oni zaista vežbaju, plešu i pevaju u parkovima i na trgovima. U zimskom periodu godine “oblače” stabla svojih palmi da bi podnele, začudo, niske šangajske temperature. Izlaze u parkove da hrane lutajuće mace i iznose svoje kanarince da bi organizovali takmičenja u njihovom cvrkutanju. Kako to u praksi funkcioniše, teško je dokučiti. Ali uspeva. Narod sa Pacifika pronašao je način, za nas ostale verovatno nedostupan. Žive mirno, samostalno i učaureno na svom ogromnom prostranstvu koje nazivamo Kinom. Univerzum su za sebe, koji ih čini srećnima i u kome se raduju životu. To je divan, drevan, nasmejan narod sa Istoka koji je ovladao iskonskom tajnom: kako živeti, a ostati srećan.
I, za kraj, jedna anegdota sa moskovskog aerodroma Šeremetjevo. Posle boravka od mesec dana u Šangaju, letom preko Moskve, vraćala sam se u Beograd. Na aerodromu je među ostalim, belim ljudima, sedela tek šačica Kineza. Ovoga puta u ulozi stranaca, daleko od rodne Kine. U nekom momentu, jedan, pretpostavljam, Evropljanin je pokušao da im se obrati i upita nešto vezano za njihovu bebu. Nisu ga razmeli. Nisu se naljutili. Samo su nastavili blago da klimaju glavama nežno se osmehujući. Očigledno, nisu imali predstavu o čemu im je stranac govorio. Možda nisu ni marili. Svejedno, darovali su mu jedan iskren, prepoznatljiv, širok osmeh, koji ću zauvek pamtiti kao kineski.
Veliki pozdrav našem ličnom “vodiču”, fascinantnoj i nadasve simpatičnoj Džejn iz dalekog Sudžoua.
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
