Rekli su mi da je ljubav poput partije šaha. Da kad-kad treba da pustim suigrača da vodi. I da se prepustim. Ali da nipošto ne zaboravim da je to igra za hrabre. One koji su spremni da izgube. I nateraju sebe da nanovo zaigraju. Bez klišea i predrasuda.
Da je to igra u kojoj nema nespremnih. Samo za one koji pobeđuju sebe. Tako što postaju, bolji. Da u njoj nema sujete, jer je ona za mudre. A da je mudar, samo onaj, ko ne vidi naredni potez, ali ga oseća pod prstima. Da je najjača figura, samo ona kojoj veruješ. Bez obzira na to koliko ju je teško pomeriti na pravo mesto.
Da bi postalo lako, prvo je teško.
Ali negde između svih tih poteza, suigrač mi je rekao da se izgubio.
– Možda je igra postala više od igre?
– Ili nije očekivao takvog protivnika?
– Verujem da je ovo, Šah – mat!
Razmisli o tome.
